U malom selu, koje je bilo okruženo prostranim poljima i visokim planinama, živeo je dečak po imenu Luka. Bio je siromašan, ali srčan, sa očima koje su odražavale snove veće od bilo kojeg dvorca koji bi mogao da izgradi. …..
Njegova porodica živela je skromno, u staroj kući koja je jedva održavala toplotu tokom zime. Otac je bio težak radnik, ali bolest ga je učinila nemoćnim, pa je Luka morao preuzeti sve veće odgovornosti.
Sa majkom, koja je brinula o domaćinstvu, bio je glavni oslonac porodice.
Jednog dana, otac mu je ispričao o dugovima koje su nakupljali tokom godina. Dugovalo se mnogo, a najviše zemljoposedniku Marku, koji je bio najbogatiji čovek u selu. Marko je bio poznat po tome što je imao strog karakter i nikome nije popuštao, čak ni onima koji su ga znali od malih nogu. Luka je znao da će, ukoliko dug ne bude otplaćen, cela njihova porodica biti prisiljena da napusti kuću i život na selu.
- Iako je bio mlad, Luka je bio odlučan da pomogne. Jednog jutra, dok je sunce tek počelo da izlazi, pošao je na njivu, prepun ideja kako da reši problem. Uzeo je stare alatke, koje su mu bile previše velike za ruke, ali je znao da ne može da bira. Svaki dan je radio do zalaska sunca, često s jednim ciljem – da zaradi dovoljno novca da vrati dug.
Nije mu bilo lako. Zima je dolazila, a zemlja je bila teža nego ikada. Mnoge noći je proveo u hladnoj štali, grijući se uz malu lampu i računajući koliko još treba da zaradi. Njegov rad nije prošao neopaženo. Ljudi u selu su primetili njegovu upornost i trud, a među njima je bio i Marko, koji je povremeno dolazio do Luki i njegovih roditelja.
Nekoliko meseci kasnije, Luka je uspio da skupi gotovo polovinu duga. No, bilo je jasno da mu nijedna količina rada neće doneti dovoljno da otplati ostatak, a otac mu je postajao sve slabiji. Luka je znao da mora da uradi nešto više, nešto što će zaista impresionirati Marka.
Jednog dana, pošao je do Markove velike imanje, noseći sve što je mogao da ponudi. Znojav i umoran, stao je pred Marka, koji je stajao pored svog luksuznog dvorišta, s pogledom koji nije davao mnogo nade. Luka je podigao glavu i rekao: “Znam da dug nije lako otplatiti, ali dao sam sve što imam. Moj otac i majka zaslužuju da ostanu u svojoj kući. Molim vas, uzmite ovo.”
- Marko ga je pogledao iznad naočara, iznenađen tim pogledom punim odlučnosti i poštovanja. Luka je stajao pred njim, umoran do srži, ali njegov glas je bio čvrst, kao da je sve što je pretrpeo vredilo te jedne reči.
Nakon nekoliko trenutaka tišine, Marko je polako spustio ruke u džepove i, na iznenađenje Luki, rekao: “Tvoje poštovanje i rad ne mogu da se zanemare. Dug je otpisan.”
Luka je stajao zbunjen. Nije mogao da veruje. Nije znao da li su mu se ušle suze zbog olakšanja, ili zbog činjenice da je njegov trud ipak prepoznat. Marko je nastavio: “Tvoj rad, tvoje dostojanstvo, i tvoje srce – to je vredno više od svega. Oduvek sam bio tvrd, ali sada znam da ne trebaš da nosiš teret. Uzmi ovo.”
Iz džepa je izvadio zlatni ključ i stavio ga Luki u ruke. “Ovo je ključ za imanje. Tvoje porodici će se pružiti nova prilika. Tvoja poštenost će ti doneti bogatstvo kakvo nikada nisi mogao da zamisliš.”
- Luka je stajao, zapanjen. Njegovo srce je bilo ispunjeno zahvalnošću, a suze su mu polako tekle niz lice. Njegov rad, njegova borba, nisu bile uzaludne. Marko, čovek koga su svi gledali sa strahom, sada je postao simbol nečeg mnogo većeg – ljubaznosti koja može promeniti život.
Luka je vratio ključ svojoj porodici, a njihova kuća, zahvaljujući tom neobičnom daru, postala je bolja. Iako je prošlo mnogo godina, Luka nikada nije zaboravio Markovu nežnost. I ne samo zbog poklona, već zato što mu je pokazao da rad, poštenje i upornost nisu samo osobine koje vode do uspeha, već i do istinske vrednosti života.
