Imala sam devet godina kada sam prvi put shvatila da tišina može da boli jače od vike. Sedela sam na zadnjem sedištu automobila dok su se mama i tata raspravljali tiho, onako kako odrasli to rade kada misle da dete ne razume…..
Govorili su o papirima, rokovima, „novom početku“. Niko nije spomenuo mene. To je bio trenutak kada sam, iako mala, osetila da se nešto nepovratno lomi.
Razvod je došao brzo, kao oluja bez upozorenja. Tata se preselio u drugi deo grada, a već posle nekoliko meseci imao je novu ženu i novi stan u kome je sve mirisalo na „sveže“.
Mama je, s druge strane, pokušavala da izgleda snažno, ali je ubrzo upoznala muškarca koji je voleo red, tišinu i planove bez iznenađenja. Ja sam bila iznenađenje. Višak. Nešto što se ne uklapa.
- U početku su se trudili. Bar formalno. Vikendi su se delili, rasporedi lepili na frižider, ali sam brzo primetila da sam uvek „problem za rešavanje“. Kod tate sam smetala jer je remetila novu porodičnu sliku, kod mame jer sam unosila nemir u njen pokušaj da ponovo započne život. Jedne večeri sam čula rečenicu koja mi je zauvek ostala urezana: „Ne znam gde ćemo s njom.“ Kao da sam predmet, a ne dete.
Rešenje je došlo upakovano u nežne reči. Mama me je jedne subote odvela na kolače kod tetke Milene, njene starije sestre. Rekla je da ću prespavati. Ponela sam pidžamu i četkicu za zube. Nisam znala da nosim ceo život u rancu. Kada je mama otišla, tetka je dugo ćutala, a onda mi pomilovala kosu i rekla: „Ostaćeš kod mene, zlato.“ Nisam pitala dokle. Naučila sam da ne pitam.
- Tetka Milena je živela skromno, ali je imala nešto što nisam imala godinama – mir. Njena kuća je uvek mirisala na supu, stare knjige i sapun. Nije imala svoju decu, ali je imala strpljenje i toplinu koje nisam znala da postoje. Prvi put me je neko čekao ispred škole. Prvi put je neko stavio moj crtež na zid, a ne u fioku. Govorila mi je da sam pametna, da imam maštu, da vredim.
Moji roditelji su polako nestajali iz mog sveta. Nisu dolazili na priredbe, nisu zvali za rođendane. Ponekad bi stigla poruka za Novu godinu, ponekad ni to. Prestala sam da se nadam. Umesto toga, počela sam da crtam. Satima. Crtala sam kuće koje se ne raspadaju i ljude koji ostaju.
- Godine su prolazile. Upisala sam akademiju uz pomoć stipendije i tetkinog prekovremenog rada. Ona je verovala u mene čak i onda kada ja nisam. Kada sam imala dvadeset tri godine, moj rad je osvojio glavnu nagradu na velikoj međunarodnoj izložbi. Iznos o kome nisam ni sanjala. I pažnju koju nisam tražila.
Dva dana kasnije, pojavili su se. Mama i tata. Sa osmesima koji su kasnili petnaest godina. Govorili su o porodici, o ponosu, o tome kako su „uvek znali“. A onda su, sasvim prirodno, spomenuli novac. Auto. Stan. Potrebe.
Slušala sam ih mirno. A onda sam rekla da hoću da im pomognem. Njihova lica su se ozarila. Dodala sam uslov: da dođu sa mnom kod tetke Milene.
- Kada smo stajali u njenoj dnevnoj sobi, sve je bilo jasno. Ona nije govorila mnogo. Samo je rekla: „Ja sam je zadržala.“ I to je bilo dovoljno.
Novac sam uložila u njen mir. U renoviranje kuće. U putovanje koje nikada nije sebi priuštila. Roditeljima sam poželela sreću. Bez gorčine. Bez duga.
