Led je te večeri tiho zaškripao pod mojim nogama, pritisnuvši stepenice na tremu. Nije se moglo čuti ništa osim tihog pucketanja leda, poput nečega što se samo polako uvlači, pomalo podmuklo, kako to zimske noći umeju. …
Stajala sam na vratima, gledajući kako se staklasta pokorica leda presijava pod svetlom ulične lampe. Zima je dolazila u svoju punu snagu, a ja sam znala da neću moći da spavam mirno dok se to ne reši.
„Jason,“ rekla sam tiho, s naglaskom na svakom slovu, „počinje da ledi. Molim te, očisti sneg i pospi so pre nego što legnemo.
Ne želim da se okliznem.“ Srce mi je bilo teško, jer nisam imala strpljenja više. Zima je, kao i obično, dolazila iznenada, a on je sve više postajao neosetljiv na te sitnice koje su postajale preveliki problemi.
Nije ni podigao pogled sa telefona.
„Uradiću kasnije,“ promrmljao je. Ni pogled, ni pomeranje.
„To si rekao pre sat vremena.“
- Duboko je uzdahnuo, teatralno, kao da tražim nemoguće. „Preteruješ. To je par stepenika. Rekao sam da ću. Prestani da zvocaš.“ Njegove reči su bile hladne kao sam led na stepenicama, iako sam znala da je bio umoran od mojih stalnih podsećanja.
Legla sam besna i nelagodna, širom otvorenih očiju, osluškujući da li će se vrata ikada oglasiti, da li će nešto od toga što sam tražila biti prepoznato. Nisu. Bilo je samo još jedno od onih noći u kojima sam ostala sama sa svojim strahovima, besom i bolom.
Nisam mogla da verujem da će moj muž, koji je znao da je led opasan, da me ostavi na tom stepeništu, da ne obrati pažnju na to što je pred njim. Šta će mu trebati da shvati? Da je to više od „par stepenika“, da je to moj život? Osećala sam da nemamo istu vrstu brige jedno za drugo. Ali, nisam imala snage da u tom trenutku to kažem.
Pad na pragu: trenutak koji pucketa kao kost
Sledećeg jutra sve je bilo isto, ali i potpuno drugačije. Kasnila sam na posao, kao što to obično biva kada moraš da žvaćeš dan pre nego što ga započneš. Desnoruka sam, što znači da sam u desnoj ruci nosila torbu i kafu, dok sam levom rukom pokušavala da mrdam po bravi. Sneg je padao, a svet je bio prekriven debelim slojem leda koji je sve činilo prilično nestabilnim. Sve je bilo u pokretu, samo ja nisam imala pojma da ću se uskoro naći u nepokretnom trenutku.
- Otvorila sam vrata, kročila na gornju stepenicu — i onda, trenutak koji se dogodio previše brzo da bih mogla da ga sprečim. Noga mi je sletela pravo na led. U tom trenutku nisam mogla da se setim da li sam pokušala da se držim za gelender ili sam jednostavno dozvolila da telo obavi svoje. Noge su mi odletele, a zatim je moj lakat udario o ivicu stepenika, prouzrokujući onaj užasan, nezaboravan zvuk. Onda je sve postalo crno — momentalna bol koja me je zamrznula na mestu. Oštar, blinding, nepodnošljiv bol. Moje misli su bile zbrkane, nisam mogla ni da dišem. Samo bol, i onda, vrisak.
Komšinica, gospođa Patel, koja je imala običaj da izlazi u ogrtaču bez obzira na vreme, pojavljivala se iz svog stana, skoro u trku, kao da je znala da nešto nije u redu. „O, Bože,“ klekla je pored mene, a njen glas je bio blag, ali odlučan. „Ne mrdaj. Možeš li da pomeraš prste?“
Jecala sam. „Mogu. Boli. Boli strašno.“
Dok je pozivala Jasona, osećala sam da nešto nije u redu. Nije se javio. To je bilo najgore od svega. Bio je samo nekoliko metara od mene, u našem stanu, a nije odgovorio. Njegovo neodazivanje mi je delovalo kao zadnji udarac. Da sam imala snage, možda bih mogla da plačem od besa.
- Gospođa Patel nije čekala dalje. Pozvala je 911. U tom trenutku, sve što sam mogla da osećam bilo je drhtanje — od bola, besa i poniženja. On je ostao kod kuće, dok sam ja bila u svojoj agoniji, jedina osoba koja me razumela bila je gospođa Patel, koja mi je bila jedini oslonac.
Spasioci su stigli brzo, stabilizovali moju ruku i ubacili me u ambulantna kola. Iako sam bila okružena pažnjom, nisam mogla da prestanem da mislim na ono što sam ostavila za sobom. Drhtala sam i gledala u nebo, pitajući se da li ću ikada moći da zaboravim kako je sve ovo otišlo toliko daleko.
- Dok smo se udaljavali, prošli smo ispod našeg prozora. Videla sam njegovu siluetu na kauču, potpuno nesvesnu stvarnosti, mirno opuštenog u svom svetu. Dok je bila samo igra na ekranu, moj svet se raspadao.
Bio je trenutak koji mi je ostao zauvek. Trenutak kada nisam bila samo žena sa povređenom rukom, već žena koja je shvatila da je sve ovo nešto više od fizičkog bola. To je bilo pitanje nepoštovanja, ravnodušnosti, i toga što sam bila samo deo njegove svakodnevice.
