Na dan svog vjenčanja, bila sam prepuna entuzijazma i veselja. Oduvek sam maštala o toj posebnoj noći, o trenutku kada ćemo moj muž i ja ući u našu bračnu sobu, započeti život zajedno i stvoriti uspomene koje ćemo pamtiti. ……
No, tog dana, dok su svi uživali u zabavi, ja sam imala svoj mali plan. Željela sam da ga iznenadim, da ga nasmijem, da u naš zajednički život uvedem nešto veselo i neobično.
Poželjela sam da se to bude nešto što bismo pričali godinama, nešto smiješno što će nas podsjećati na našu prvu bračnu noć.
Dok sam ležala ispod kreveta, osjećala sam prašinu koja mi je upadala u nos. Povremeno sam je morala otjerati, pritisnula sam dlan na usta, kako ne bih slučajno kihnula. Slikala sam sebi u glavi tu scenu: ulazi on, moj Artem, uzima kravatu, možda još šapuće moje ime onim umornim, dragim glasom. Bilo je to kao scena iz filma, u mojoj mašti, sve je bilo savršeno. Smijeh, igra, ljubav… Za mene je to bio početak novog života, savršen trenutak koji bi nas povezivao.
- Vrata su se tiho otvarala, a srce mi je ubrzalo. Čekala sam da uđe, da sve krene, da nasmijem svog muža, da zajedno padnemo na madrac, zbunjeni, ispod vjenčanica i tkanine. Ali, nešto nije bilo u redu. Ti koraci… To nisu bili koraci mog muža. Nisu bili mirni i sigurni. Bili su naglašeni, brzi, oštri, kao da je netko pažljivo koračao. Umjesto smijeha, osjetila sam tjeskobu. Zašto?
Odjednom, uz lagano škripanje, vidjela sam kako se pojavljuje figura, ali nije bila onakva kakvu sam očekivala. Ispod pokrivača sam ugledala gležnjeve, a koraci su postali jasniji. Taj netko bio je visok i prepoznao sam ga odmah.
Bio je to moj muž, ali ne onako kako sam ga zamišljala. Njegove ruke su bile nervozne, a oči su bile pune straha i zbunjenosti. Osjetila sam stisak u svom stomaku. Nije bio sam.
Pokušala sam ostati tiho, skrivajući se. Dozvolila sam sebi da ostanem zamrznuta, iznenađena. No, kada su se opruge madraca zatreperile tik iznad mojih ušiju, srce mi je bilo u grlu. Samo što nisam počela da vrištim. Ono što sam čula, bila je najgora stvar koju sam mogla da zamislim.
Čuo se nežni ženski glas, šapat. Bio je to glas moje najbolje prijateljice, Lene. I dok su njihove ruke zajedno počele da se miču, osjećala sam kako se zemlja izmiče ispod mojih nogu. Lena…? Moja prijateljica? S mojim mužem?
I dalje sam ležala tiho, u šoku, shvatajući da su moji najbliži skrivili nešto što nisam mogla da povjerujem. Nikada nisam posumnjala da nešto nije u redu u našem braku. Nismo imali tajnosti, on je bio moj svet. I Lena, moja verna prijateljica, koju sam poznavala od detinjstva, ona koju sam verovala u svemu.
Taj trenutak, tih nekoliko sekundi, trajali su kao večnost. Mozak mi je radio na autopilotu, ali srce je bilo kao da je puklo na komadiće. Osjećala sam se kao stranac u vlastitom životu. Odjednom je sve što sam vjerovala, sve što sam voljela, postalo lažno. Osećala sam kako se sve ruši.
- Koraci su nestali, ostali su samo otisci u mom umu. U tom trenutku nisam znala šta da radim. Da izađem, da vičem, da plačem? Da čekam da se sve rasplete? Srce mi je bilo slomljeno, nisam verovala šta mi se dogodilo. Po prvi put, osećala sam da sam zaista sama.
Kada su oni napustili sobu, nisam mogla da ubedim sebe da nisam samo sanjala. Ležala sam još neko vreme, potpuno paralizovana, i tada sam shvatila – moj život više nikada neće biti isti. Sve što sam mislila da je stvarnost, sve što sam gradila, sada je bila prevara.
Iako nisam im još ništa rekla, znala sam da će me ovo promeniti zauvek. I da, moj život je započeo potpuno drugačije, nego što sam ikada mogla da zamislim.
