U današnjem svetu, gde svi žurimo, ponekad se čini da se život svodi na svakodnevne rutine i odgovornosti, bez ikakvih posebnih trenutaka…..
Međutim, život često donosi neočekivane obrate, trenutke koji menjanju sve, koji ostavljaju tragove na duši i telu. Aleksandra je bila svesna svega toga, iako nije ni slutila da će tog dana, kao nikad do tada, njen svet biti prepun iznenađenja.
„Tata je otišao po kredit,“ rekla je Aleksandra, ali nije je bilo strah. Zamišljala je kako će uskoro sve biti u redu, kako će napokon moći da isplate dugove i da njihov život krene ka boljoj strani.
Igoru je to bilo potrebno, jer samo par meseci pre toga, umesto da gledaju napred, gledali su kako im sve izmiče iz ruku. Međutim, to nije bila samo Aleksandrina borba – bila je to i borba njihove porodice, njihova šansa da izbegnu dugove koji su ih sve više pritiskali. Kredit je bio poslednja nada, poslednji oslonac.
- Ali nešto nije bilo u redu. Satima su prošli, a Igor se nije vraćao. Aleksandra je u trenutku shvatila da je to postao samo još jedan od tih neispunjenih obećanja koje su joj ostajale u prošlosti. Držala je telefon, gledajući ekran koji nije zvonio. Umesto toga, gledala je kroz prozor i videla da se svet polako smiruje.
Svi su prošli – u bolnici je sve išlo svojim tokom. Infuzije su bile prazne, ali niko nije žurio da ih zameni. Sestre su prolazile, kao da ništa od svega nije važno. Niko nije imao vremena da se osvrne, niti da je vidi. Ponekad, život u bolnici liči na film – svi su samo delovi neke veće priče. Tako je izgledalo i Aleksandrino iskustvo – život je tekao bez nje, a ona se osećala kao da je postala samo još jedan slučaj u sistemu.
„Vreme je isteklo,“ rekla je sestra na kraju, ali Aleksandra nije imala snage da odgovori. Videla je samo kako je obezbeđenje gura kroz hodnik. Niko nije imao vremena da se osvrne. U tom trenutku, kao da je postojala samo ona, napustila, zaboravljena. Niko je nije video. Osim njega.
Koraci su stali pored nje, na tlu, na hladnom mermeru. Zvučali su tiho, ali odlučno. Aleksandra je okrenula glavu, pokušavajući da vidi ko je. Njegov miris bio je prvi znak. Francuski parfem, skup, prepoznatljiv. To je bio miris koji je bio rezervisan za posebne prilike, za trenutke kada se život doživljava u punom sjaju. Nije trebalo mnogo da ga prepozna – to je bio on.
- Muškarac je stajao pored nje, polako spuštajući se na kolena. Aleksandra je gledala iznenađeno, ne verujući svojim očima. “Izvinite što sam vas našao tako kasno”, rekao je dubokim, hrapavim glasom. Te reči su joj zapekle srce. Bio je tu.
Njegov pogled je bio blag, ali odlučan. Bilo je jasno da nije slučajno došao. Aleksandra je osećala kako joj nešto prolazi kroz telo. Nije mogao da je spasi, ali bio je tu, tu za nju. Poljubio je njenu ruku, nežno, kao da je čitav svet stao u tom trenutku. Igor je bio daleko, nije mogao da je spasi, ali on je bio tu, kao zlatna linija nade koja je svetlila u tami.
„Nemojte me ostaviti,“ rekla je tiho, samo da bi mu šapnula, gotovo na granici suza. A on je odgovorio, „Nikada.“ U tom trenutku, sve je stalo. Bio je njen poslednji tračak nade, onaj koji je bio tu, iako je čitav svet bio okrenut protiv nje.
- Ona nije bila sigurna šta je tačno bio razlog njegovog dolaska. Možda je samo postojala neka čudna sudbina koja ih je povezala, možda je to bila samo slučajnost. Ali za nju, u tom trenutku, to nije bilo važno. Samo je želela da zna da nije sama, da život, ma koliko bio težak, ima nekog ko će da je podigne kad svi ostali okrenu leđa.
Svet nije stao. Nikada se nije zaustavio za nju. Ali on, muškarac u skupom odelu, promenio je nešto. Ponekad, samo jedan trenutak može promeniti sve.
