U današnjem članku vam pišemo o neobičnoj poseti nepoznate žene koja je, zajedno sa svojim crnim mačkom, došla tražeći utočište na jednu noć. …..
Njena prisutnost i neobični događaji koji su usledili potpuno su promenili život porodice koja je iz početka bila oprezna prema njoj.
Ova priča je puna misterije i napetosti, a sve se počelo dešavati onog trenutka kada je ta žena zakucala na vrata.
- Eva je stajala na trijemu, duboko uzdahnuvši dok je posmatrala kako kapija iznenada crepira. S druge strane staze kretala se devojka u jednostavnoj platnenoj haljini. Njene svetle kose, vezane u neurednu punđu, izgledale su gotovo prozračno na sunčanoj svetlosti. Iza nje, korakajući u savršenoj tišini, išao je ogromni crni mačak. Zamišljeno je posmatrala, čudilo ju je što nikada nije videla ovu ženu u svom selu. “Možda je samo neko putnik”, pomislila je Eva, ali nije mogla da se oslobodi tog neobičnog osećaja.
Devojka je stala direktno ispod prozora i podigla pogled. Njihovi pogledi su se sreli, i nešto je odjednom zadrhtalo u Evinom srcu. Oči te žene bile su duboke, sive, sa nekim tminama koje su podsećale na predjutarnje nebo. Eva je duboko uzdahnula, kao da je prepoznala nešto iz prošlosti, ali nije znala šta.
„Zdravo, tužna“, rekla je žena tiho, ali njen glas je imao neobičnu snagu. Iako je stajala s druge strane staklenih vrata, Eva je čula svaku njenu reč, kao da dolazi direktno u njen um. „Ja sam Miroslava, a ovo je Sever.“ Mačak je klimnuo glavom, kao da je potvrda za sve što je rekla. Njegove jantarne oči su se duboko usmerile prema Evi.
Eva je, zbunjena, iznenada stajala pred vratima, kao da je samoj sebi otvorila vrata iz prošlosti. Njena majka je izišla iz kuhinje, zadržala se s peškirom u rukama, a mišići u njenom telu bili su oprezni. „Ko ste vi? Šta želite?“ pitala je tiho, dok je pogledavala nepoznatu ženu.
„Ja sam ta koja pomaže da se pronađe izgubljena radost“, odgovori Miroslava, u tom trenutku sve se u njenom glasu činilo spokojnim. Nasmešila se, ali Eva je zapazila da su bore oko njenih očiju oblikovale svetlost, kao zrake koje nisu pripadale ovoj svetlosti.
Sever je bez ikakvih problema ušao u kuću, kao da je oduvek bio njen član. Njegovo crno krzno bilo je baršunasto u dimu hodnika, a svi su ga gledali kao da je u tom trenutku preuzeo dom. „Nama nije potrebno ništa…“ Majka je zastala, ali Miroslava je lagano prasnula u smeh. „Naravno, nije potrebno. Vama treba prijatelj. I malo magije.“
Eva je sela na trijem, ne shvatajući zašto, a sve u vezi sa Miroslavom imalo je neku čudnu privlačnost, kao toplotu koja je naglo preplavila njeno srce. Mirisala je na biljke i putovanja, dok su njene čizme bile prekrivene prahom dalekih mesta. Mačak je u tom trenutku ležao na starom kauču u dnevnoj sobi kao pravi domaćin.
„Mogu li ostati na noć?“, upitala je Miroslava, dok je gledala u daljinu. „Put je bio dug, a vaš dom… on je dobar. Severu se ovde sviđa.“
Njene reči nisu delovale kao molba, već kao činjenica, kao da je to bila sudbina. „Sever“, rekla je, i u njenom glasu se osećalo veselje, dok je mačak pritisnuo svoje šape na prednji deo stola, s očima punim značenja. „Šta to radiš?“ Eva je, iznenada, na trenutak nasmešila, slabo i jedva primetno. Ali to je bio prvi osmeh u poslednjih nekoliko meseci.
- Do večeri, Miroslava je već sedela za njihovim stolom, pričajući o mestima na kojima je bila, govoreći o ljudima koje je srela, o dolinama u kojima su tišinu prekinuli samo koraci vitezova. Otac je slušao sa sumnjom, ali nije se mešao, dok je majka stavljala krofne za goste. Sever je ležao u dnevnoj sobi, čak je i stari kauč izgledao kao da je zauzeo pravo na najbolje mesto.
Kada je svima bilo vreme da odu u svoje sobe, Eva je ležala budna, slušajući predenje mačka i tiho pevanje Miroslave, koja je pevala uspavanku na nepoznatom jeziku. Bio je to miran trenutak, ali u njemu je bilo nešto duboko, nejasno, poput zagonetnog otvaranja vrata u prošlost.
I onda, kada je Miroslava ušla u sobu do bolesne ćerke, nešto je zadrhtalo u tom trenutku. Eva je zastala u šoku od onoga što je videla…
