Juče sam prala i čistila automobil, kada sam ispod sedišta pronašla minduš. Hladan znoj me oblio, nisam mogla da verujem…..
Nakon 15 godina braka, moj muž me vara. Toliko mi je bilo muka da sam pored automobila počela da povraćam. Nisam mogla da shvatim šta mi se dešava, sve se srušilo u tom trenutku.
Nisam mogla da verujem svojim očima. Minduš je bio kao znak da je sve ono u šta sam verovala bilo lažno.
- Kako je moguće da mi, koji smo gradili život zajedno, sada imamo ovakvu situaciju? Srce mi je bilo ispunjeno tuga i besom, a verovatno i stidom, jer sam iz dana u dan delila sve sa njim, kao da je savršen, kao da imamo nešto što ne može da se pokvari.
Iako sam bila u šoku, nisam želela da ignorišem ovaj trenutak. Uzela sam minduš i otišla u kuću. Moj muž je sedeo za stolom. Nisam imala snage da ga pitam smireno, jer u tom trenutku nisam bila smirena. Nisam znala šta da kažem, ali mi je nešto govorilo da moram da ga pitam. I tako sam, gledajući ga sa očima pune suza i besa, pitala: „Šta je ovo?“ U njegovom pogledu nije bilo iznenađenja, niti stresa. On je samo mirno odgovorio: „Nisi glupa, znaš valjda šta je.“
- Osećala sam da mi se srce kida. Kakva hladnoća u njegovim rečima! Kako je mogao da odgovori na takav način, kao da ništa nije u pitanju? Kao da nisam bila žena koju je voleo. Samo je sedeo tu, kao da nije učinio ništa pogrešno, kao da nije bio odgovoran za sve ovo. U tom trenutku, bes je prešao sve granice, i nisam mogla da zadržim suze koje su počele da teku. Osećala sam se kao da je ceo moj svet srušen. Onaj „idealni muž“, onaj za koga sam mislila da je veran, sada je postao neko koga nisam prepoznavala.
Pokušala sam da ostanem smirena, ali nisam mogla. Šta je ovo? Nije bilo pitanja koje sam mogla postaviti da mi bude lakše. Tada sam mu rekla: „Pronašla sam ovo u našem automobilu, i mislim da je vreme da nešto kažemo.“ Na njegove reči nisam imala odgovor. Iako sam bila u potpunom šoku, nisam mogla da se pomirim sa njegovim stavom. Činilo mi se da sam potpuno izgubila sve što sam imala.
- Rekao je da nije ništa ozbiljno, da nisam trebala da reagujem ovako, kao da se ništa nije desilo. Ali kako možeš da kažeš da ništa nije ozbiljno, kada se nađeš u situaciji kao što je ova? Kako možeš da se ponašaš kao da je sve u redu, kada je očigledno da je moj svet potpuno uništen? U tom trenutku sam se pitala: „Šta mi se dešava?“ Čitav naš brak je odjednom postao samo fikcija. Više nisam znala u šta da verujem.
Provela sam ostatak dana razmišljajući o svemu što se desilo, pokušavajući da obradim emocije koje su bile haotične. Niko mi nije mogao pomoći da se smirim. Niti prijatelji, niti porodica, ništa mi nije pomoglo. On je, naravno, pokušao da opravda svoje postupke. Pričao je da nije to što mislim, da je to bio samo „nešto slučajno“. Ali nisu njegove reči imale značaj. Moje srce nije bilo spremno da prihvati te izgovore.
Onda sam se setila svega što sam radila za njega, sve te godine u braku, svaki trenutak koji smo delili, sve to sada mi je delovalo kao laž. Kako je mogao da me izda tako lako? U trenutku kada sam pomislila da mi ništa više nije važno, on je samo sedeo, i dalje hladan, smiren, kao da nije ništa uradio.
- Ovaj trenutak me naučio mnogo. Naučila sam da ponekad ne prepoznajemo znakove koji su pred nama, dok ne bude prekasno. Naučila sam da je ponekad istina teža nego što možemo da podnesemo, i da je ponekad, iako želimo da verujemo u najbolje, stvarnost mnogo drugačija. On je možda mislio da nije učinio ništa pogrešno, ali za mene, ovaj trenutak je bio kraj svega što sam mislila da imamo.
Ponekad je teško verovati u nešto kad se suočiš sa stvarima koje ne možeš da objasniš. I danas, dok pišem ovu priču, osećam sve one iste emocije: bes, ljubomoru, tugu, i pitanje šta dalje. Da li je moguće da nešto tako duboko verovanje može nestati? I kako dalje, kad je sve izgubljeno.
