Njeno detinjstvo naizgled nije odudaralo od života drugih mališana u Leskovcu. Imala je roditelje koji su je voleli, brata sa kojim je rasla rame uz rame i toplu kuću u kojoj je bila okružena pažnjom. Ali …….
- Kada je konačno saznala istinu, srce joj se steglo. Nije to bila izdaja roditelja koji su je odgajili, već rana u obliku radoznalosti. Pitala se ko su ti ljudi negde tamo daleko, da li je biološka majka ikada pomislila na nju, da li ima braće i sestara za koje ne zna. Odlučila je da ne pita previše naglas, već je nastavila da živi život koji joj je dat – da ide u školu, da se smeje, da sanja.
Godine su prolazile. Udala se, rodila decu i vodila svoj život, ali to pitanje nije nestajalo. U trenucima kada je držala svog sina u naručju, u njoj je tinjala misao: „Kako je mogla mene da ostavi?“ Taj osećaj nije bio samo bol, već i unutrašnja čežnja za korenima.
Tek kada je osetila podršku supruga, odlučila je da krene u potragu. Nije želela da je vodi gnev, već potreba da zna istinu. Obratila se institucijama, slala mejlove, čekala odgovore. I onda – hladan tuš i toplina u isto vreme. Rečeno joj je da je majka preminula, ali da ipak ima živu rodbinu: dve sestre, dva brata i tetke koje su brinule o njima.
- Prvi susret opisuje kao trenutak koji se urezao u njenu dušu. Kada je videla rođenu braću i sestre, osetila je nešto što se rečima teško može opisati – prepoznavanje. Kao da je gledala svoje lice u ogledalu, ali kroz oči drugih. Taj susret nije doneo odgovore na sva pitanja, ali joj je dao osećaj da konačno pripada i tamo odakle potiče.
Tokom razgovora saznala je da njena majka nije imala mogućnost da je zadrži. Nije bila udata, roditelji su vršili pritisak i odluka koju je donela bila je odluka iz očaja, a ne iz nemara. Kasnije se udala, rodila još dece, ali sudbina joj nije dala priliku da poživi dovoljno dugo da ponovo sretne Jovanu.
- U početku je osećala ljutnju – pitanje „Zašto baš ja?“ vraćalo se uporno. Ali posle susreta s rodbinom, ljutnja se pretvorila u razumevanje. Shvatila je da ponekad okolnosti nadvladaju želje, da sudbina ume da bude surova, ali i da ljubav može da se pronađe u različitim oblicima.
Danas Jovana kaže da se oseća ispunjenije nego ikada. Ima svoju porodicu koja ju je podigla, svoju decu koju obožava, ali i novi deo porodice sa kojim sada deli uspomene i priče. Naučila je da čovek može imati dva korena, dva doma i dva puta – i da oba vode ka istom mestu: osećaju pripadnosti.
Njena poruka drugima koji se možda bore sa sličnim pitanjima je jasna: ne odustajte od potrage. Čak i ako ne pronađete roditelje, pronaći ćete deo sebe. A to je neprocenjivo.
- Jovana iz Leskovca danas hoda kroz život sa osmehom. U njenom srcu postoji tuga zbog onoga što je propustila, ali i ogromna zahvalnost zbog svega što je našla. Jer, kako sama kaže: „Nisam izgubila majku, već sam pronašla pola sebe za koju nisam znala da postoji.
