Danas u članku vam pišemo na temu roditeljstva koje ne poznaje granice krvi i prezimena. Pišemo o ljubavi koja se ne rađa u porodilištu, već u srcu, tiho i zauvek.U nastavku više...
Priča o Sergeju Ćetkoviću već godinama budi emocije kod ljudi, ali onog trenutka kada je javno progovorio o usvajanju svojih ćerki, mnogi su shvatili da se pred njima ne nalazi samo poznati muzičar, već čovek duboke empatije i hrabrosti.
U vremenu kada se o usvajanju još uvek šapuće, on je odlučio da govori glasno, iskreno i bez zadrške, pokazujući da roditeljstvo nije biološka činjenica, već svakodnevni izbor ljubavi, odgovornosti i prisutnosti.
Sergej i njegova supruga Kristina doneli su odluku koja im je zauvek promenila život. Najpre su u svoju porodicu primili devojčicu Lolu, a dve godine kasnije i Milu. O tim trenucima dugo nisu govorili javno, ne zato što ih se stide, već zato što su želeli da njihova porodična priča bude zaštićena od spoljašnjeg sveta. Tek kada je osetio da njegova priča može nekome da pomogne, odlučio je da je podeli.
- On otvoreno govori da se u društvu i dalje oseća nelagoda kada se pomene usvajanje. Mnogi roditelji, kako kaže, kriju istinu od dece, verujući da ih tako štite. Međutim, istina koja se skriva često postaje teret, a ne zaštita. Sergej i Kristina su od samog početka odlučili drugačije – njihova deca su rasla znajući da su izabrana, željena i voljena bez ikakvih uslova.
Način na koji je ćerkama objasnio njihovu životnu priču posebno je dirljiv. Nije bilo teških reči ni komplikovanih objašnjenja, već tople slike koje dete može da razume. Govorio im je o posebnom mestu gde deca čekaju roditelje, o ljubavi koja traži put i o susretu koji se ne dešava slučajno. U toj priči nema razlike između „rođenog“ i „usvojenog“ – postoji samo ljubav koja dolazi tačno tamo gde treba.
Jedan trenutak posebno se urezao u sećanje svima koji su čuli ovu ispovest. Kada su došli po Milu, mala devojčica je, kako Sergej priča, podigla ruku i rekla: „Evo me.“ U toj jednostavnoj rečenici stalo je sve – sudbina, izbor i pripadanje. Kao da su se, u tom trenu, svi putevi spojili.
- Njihova svakodnevica, iako nalik svakoj porodičnoj rutini, ispunjena je sitnicama koje čine život vrednim. Devojčice su potpuno različite, svaka sa svojim karakterom, talentima i snovima. Lola nosi mirnoću i blagost, dok je Mila radoznala, disciplinovana i izrazito kreativna. Sergej sa ponosom govori o njenoj ljubavi prema crtanju i želji da jednog dana postane režiserka. Roditeljstvo za njega nije projekat savršenstva, već proces učenja, grešaka i rasta.
On priznaje da nije uvek strpljiv, da ume da povisi ton, ali i da se brzo pokaje. U tim trenucima, deca ga podsete na ono najvažnije – bliskost, zagrljaj i rituale koji brišu svaku napetost. Rečenica koju mu ćerke često kažu pred spavanje vraća ga na suštinu: ljubav se ne meri pravilima, već prisutnošću.
Sergejeva poruka svima koji razmišljaju o roditeljstvu jasna je i snažna. Ne treba se opterećivati formama, strahovima i tuđim mišljenjima. Dete ne traži savršenstvo, već sigurnost, dom i nekoga ko će ostati. Usvajanje, u tom smislu, nije čin milosrđa, već ravnopravan put ka porodici.
- Rečenica koju je uputio svojim ćerkama – „Ja sam vas rodio iz srca“ – postala je simbol jedne dublje istine. Ljubav ne pita za poreklo, ona prepoznaje. A kada se jednom prepozna, ostaje zauvek. Ova priča ne govori samo o Sergeju i njegovoj porodici, već o hrabrosti da se voli bez zadrške i o snazi da se bude roditelj na način koji menja živote – i deci, i odraslima.
