Sećam se dana kada je moj sin imao samo 5 ili 6 godina. …
Bili smo svi zajedno kod kuće, a on je, kao i obično, sedeo ispred televizora i pokazivao na vođu vijesti.
Na ekranu je bio jedan od poznatih novinara, a moj sin je, sa osmehom na licu, rekao: „Tata!“ Moja supruga se samo nasmešila i, sa blagim uzdahom, rekla: „Deca žive u svom svetu.“
Često je komentarisala kako njihova maštovitost nema granica, ali tada smo to shvatili kao nešto simpatično. Bio je to samo jedan od onih trenutaka kada su deca imala svoje viđenje sveta, nešto potpuno iskreno i, u svom svetu, vrlo realno.
- Godinama kasnije, kada je moj sin bio stariji, isti čovek kojeg je nekada zvao „Tata“ ponovo se pojavio na televiziji. Bio je to isti voditelj, ali sada sa mnogo većim autoritetom, ozbiljniji, prepoznatljiviji. Sećam se kako smo sedili zajedno u dnevnoj sobi, a moj sin je, kao i ranije, sedeo ispred televizora, gledajući ga. U šali, da bih malo opustio atmosferu, rekao sam: „Hajde da vidiš svog TV tatu!“ Moja supruga se nasmejala, sećajući se kako je sve počelo, ali moj sin, koji je sada postao ozbiljniji, nije mogao da zadrži smeh.
Ali ono što se desilo zatim, bilo je nešto što nisam mogao ni da predvidim. Moj sin se okrenuo prema meni, sa izraženim izrazom na licu. Njegovo lice je bilo zbunjeno, kao da nešto nije bilo u redu sa njegovim viđenjem sveta. „Tata,“ rekao je, „ovaj čovek je…“ I tu je stao, očigledno zbunjen. Nije mogao da izgovori reč „tata“ s onim samopouzdanjem koje je imao kao mali, jer je shvatio da je njegov „TV tata“ sada postao samo lik na ekranu, ličnost koju nije mogao povezati sa stvarnim životom. Osećao je da postoji razlika između toga što je video na ekranu i stvarnog života.
- Ovaj trenutak me podsetio na to kako deca vide svet. Kroz njihove oči, sve je jednostavno, sve ima svoje značenje i sve je u vezi sa onim što doživljavaju u tom trenutku. Za mog sina, osoba koju je video na televiziji bila je neko ko je predstavljao sigurnost i poverenje. Ali kako je rastao, shvatio je da stvarnost i svet na ekranu nisu isto. Odrasli ljudi, posebno oni na TV-u, nisu bili samo „tate“ u njegovom životu, već su postali osobe sa svojim ulogama i statusom.
Ovaj trenutak, mada smešan na prvi pogled, zapravo je bio važan preokret u razumevanju mog sina o svetu. On je postajao svesniji da ljudi koje vidi na ekranu ne igraju ulogu samo u njegovom životu, već su deo šire slike društva i da život nije samo onaj koji vidi kroz prizmu svoje porodice i najbližih. Iako je bio razočaran time što nije mogao povezati svog „TV tatu“ sa stvarnim životom, shvatio je nešto mnogo važnije: razliku između mašte i stvarnosti.
Moja supruga i ja smo se nasmešili, shvatajući da je ovo samo jedan od onih trenutaka kada deca polako izlaze iz sveta mašte i počinju da formiraju svoj pogled na svet odraslih. Svaka generacija ima svoje faze sazrevanja, a moj sin je sada bio u fazi kada je počinjao da shvata kompleksnost sveta oko sebe. Odrasli, televizijski likovi, školski učitelji – svi su postajali deo njegove svakodnevnice, i više nisu bili samo likovi iz njegove mašte.
- Dok smo gledali tog voditelja na ekranu, svi smo bili u tišini, ali u toj tišini su se skrivale tisuće misli i osećanja. Naša deca, dok rastu, uče da razumeju svet na svoj način. Svaka njihova faza sazrevanja je posebna, iako nam odraslima možda deluje kao mala stvar. Shvatila sam da je moj sin sada bio na pragu svoje mladosti, gde je počeo da vidi svet onako kako zaista jeste – sa svim svojim nesavršenostima i realnostima.
- U tom trenutku sam se podsetila na sve što je prošao, koliko je napredovao, ali i koliko je još uvek imao da nauči o svetu koji ga okružuje. Znao je da se ljudi menjaju, da se nisu svi ljudi isti, da ni oni na TV-u nisu nepromenjeni. I dok je bio zbunjen, u njegovom očima sam videla radoznalost, želju da sazna više. Njegova pitanja, iako jednostavna, bila su najdublja.
Pogledao je još jednom u TV i uzdahnuo, kao da je konačno shvatio razliku. “Tata,” rekao je, “ovaj čovek je samo onaj sa ekrana. Ali ti si moj tata…
