Tema prošlih veza i partnerstava oduvek je bila osetljiva. Iako živimo u vremenu u kojem se naglašava sloboda izbora i pravo na ličnu prošlost, i dalje se često postavlja pitanje: koliko partnera je neko imao pre mene? Više u nastavku…..
To pitanje naročito intrigira muškarce, ne zato što žele da osuđuju, već zato što imaju osećaj da prošlost osobe s kojom su sada može uticati na njihov odnos.
- Međutim, način na koji se o tome govori često pravi veću štetu nego korist. Direktno pitanje: „Koliko si imala pre mene?“ gotovo nikada ne donese iskren odgovor. Umesto poverenja, ono izaziva nelagodnost, strah od osude i zatvaranje. Većina ljudi, posebno žena, oseća dvostruke standarde društva i zato često pribegava „umerenim“ odgovorima koji zvuče prihvatljivo, ali ne moraju biti istiniti.
Mnogo je mudrije pristupiti temi drugačije – kroz atmosferu razumevanja, a ne kroz ispitivanje. Kada se naglasi stav da iskustvo nije mana nego prednost, druga osoba može osetiti slobodu da se otvori. Ako muškarac kaže: „Verujem da je teško graditi odnos s nekim ko nikada nije prošao kroz ozbiljnu vezu, jer iskustvo donosi stabilnost i jasnoću“, šalje poruku da prošlost nije nešto čega se treba stideti, već nešto što može doprineti sadašnjosti.
- Psiholozi ističu da iskustvo iz prethodnih odnosa oblikuje ljude – nekada ostavlja rane, a nekada daruje mudrost i snagu. U tom smislu, broj nije najvažniji. Ono što je bitno jeste kakav je trag prošlost ostavila i šta je osoba iz nje naučila. Neko može imati mnogo veza, a da iz njih ne izvuče nikakvu pouku. Drugi može imati samo jednu, ali iz nje poneti zrelost i razumevanje koje oblikuje ceo njegov budući život.
- Zato je najvažnije stvoriti prostor poverenja. Umesto direktnog pitanja, bolje je u neformalnom razgovoru pomenuti primer ili stav koji pokazuje da se prošlost prihvata. Na primer: „Prijatelj je u vezi s devojkom koja nikada ranije nije bila u ozbiljnom odnosu i stalno imaju nesporazume, jer ona ne zna šta želi. Shvatio sam koliko iskustvo može biti važno.“ Takva izjava ne traži direktan odgovor, ali stvara sigurnu atmosferu u kojoj druga osoba može, ako želi, podeliti svoju priču.
Ipak, treba znati da postoje ljudi koji nikada neće želeti da iznose detalje svoje prošlosti – ne zato što imaju šta da kriju, već zato što veruju da to više nije važno. Ako neko i tada ćuti, pritisak i insistiranje neće doneti ništa dobro. Ponekad je znak zrelosti pustiti da prošlost ostane tamo gde pripada, a sadašnjost i budućnost graditi na poverenju i iskrenosti koje trenutno postoje.
- Na kraju, postavlja se pitanje: da li je broj partnera uopšte presudan? Odgovor je – ne. Važnije je kakva je osoba sada, koliko je spremna da voli, da se otvori i da gradi odnos pun poverenja. Intimnost nije samo fizička bliskost, već i poverenje, razgovori do kasno u noć, razumevanje i podrška. Sve to mnogo je važnije od statistike koja pripada prošlosti.
Prava veza ne počinje pitanjem „koliko ih je bilo“, već osećajem da ne moraš ništa da skrivaš da bi bio voljen. Kada postoji poverenje i kada strah od osude nestane, tada dolazi i istina – ali ne kao obaveza, već kao prirodan čin iskrenosti.
Zato je bolje umesto pitanja stvoriti sigurno okruženje. Ako volimo nekoga, volimo ga celog – sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. A pravi odnos počinje onda kada prestane potreba da se skriva i kada prošlost postane samo priča koja je dovela do ovog trenutka, a ne teret koji nas razdvaja.
