Pre dva meseca sam se udala i preselila u ulicu koju do tada nisam poznavala. Novi komšiluk, ljudi i navike sve su bile potpuno strane, ali i uzbudljive…..
Prvo što sam primetila bio je jedan stariji čovek, koji je živeo na kraju ulice, gotovo potpuno izolovan od svih. Oduvek se pričalo da je on „čudak“, pa sam, kao i svi ostali, prolazila pored njegove kuće bez mnogo razmišljanja. Možda sam ga ponekad primetila, ali nikada nisam imala hrabrosti da mu priđem.
Moj muž mi je ispričao da je njegova supruga pre petnaestak godina otišla od njega, a sa sobom je povela i decu.
Od tada je, kako kaže, živio sam, povučeno, bez ikakvog kontakta sa ljudima. Niko nije znao šta se tačno dešavalo, ali se o njemu pričalo loše. U komšiluku su ga svi izbegavali, prelazili na drugu stranu ulice čim bi ga videli. Niko nije dolazio kod njega, a on je, čini se, bio osuđen da živi u tom svojem svetu. Živio je u staroj kući, koja je ličila na napuštenu štalu, bez struje i grijanja. Činilo mi se nezamislivo kako neko može da živi u tako teškim uslovima.
- Iako su me svi upozoravali da ga izbegavam, nije mi bilo jasno zašto bi to trebalo da uradim. Bilo mi je teško da shvatim zašto ga niko ne pomaže, zašto je potpuno prepušten sebi. Po prirodi sam emotivna i vrlo brzo sam predlagala mužu da odemo kod njega, da mu barem ponudimo pomoć ili razgovor. Međutim, moj muž je svaki put odbijao. Govorio je da je bolje ne mešati se i da sigurno postoji razlog zašto ga ljudi iz komšiluka izbegavaju. Bio je siguran da je bolje da ne diramo njegov privatni život.
Ali, nisam mogla da odustanem. Na dan mog rođendana, dok sam bila okružena ljubavlju svojih dragih, osetila sam snažnu potrebu da uradim nešto više. Zamolila sam muža da odemo do tog čoveka, da mu barem odnesemo parče torte i nešto hrane. To je bila moja želja – prići mu kao čovek čoveku, bez predrasuda, bez osuđivanja. Želela sam da mu pružim onu osnovnu ljudsku pažnju koju je sigurno godinama bio lišen.
Kada smo kročili u njegovu kuću, prizor nas je zatekao. Svuda je bio nered, prljava odjeća, prašina, a prostor je ličio na napuštenu štalu nego na dom. I u tom haosu, u jednoj od soba, ugledali smo njega kako sedi na podu, sa suzama u očima. Oko njega su bile razbacane stare fotografije – njegova supruga, kćerka, sin. Bio je vidno iznenađen kada nas je ugledao. Na trenutak je zanemeo, a zatim nas je ljubazno pozdravio, izvinio se zbog nereda i ponudio nas vodom, objašnjavajući da ništa drugo nema. Taj trenutak me je duboko potresao. Iako nije bilo mnogo, shvatila sam da su suze u njegovim očima govorile više od svega.
- Dok smo sedili i razgovarali, otvorio nam je dušu. Ispričao nam je svoju životnu priču, bol koju je nosio, gubitke i usamljenost koja ga je pratila sve ove godine. Shvatili smo da ispred nas nije bio nikakav „čudak“, već dobar, tih i slomljen čovek, kojeg su godine samoće i predrasuda gurnule na marginu društva. Bio je to čovek sa strašnim teretom u srcu, ali i sa željom da podeli svoju priču.
Sutradan smo ga pozvali na ručak i, na moje iznenađenje, pristao je bez mnogo razmišljanja. Taj trenutak je zaista bio prekretnica. Počela sam ozbiljno da razgovaram sa mužem. Predložila sam mu da pokušamo da mu barem malo sredimo kuću, da mu pomognemo da se vrati normalnijem životu. Taj čovek ima samo četrdeset i sedam godina, ali čitavih petnaest godina je proveo u tišini i patnji. Zaslužio je da ponovo oseti toplinu, ljudsku pažnju i dostojanstvo.
- Ova priča me je naučila najvažniju lekciju o predrasudama. Koliko često, zbog društvenih normi, osuđujemo ljude koje ne poznajemo, misleći da znamo sve o njihovim životima, a u stvari ne znamo ništa? Svi smo mi samo ljudi sa svojim ranama i nesigurnostima. Ponekad je za nečiji život potrebno samo da priđemo, da slušamo i razumemo, da pokažemo da nam je stalo. Taj razgovor, ta ljudska pažnja, može biti ta koja promeni nečiji svet.
