Donosimo Vam jednu interesantnu priču,proćitajte vše u nastavku…
Na samom rubu malog grada u Alabami, gdje je prašina od točkova stvarala maglu na vrućem asfaltu i gdje su stara stabla brijestova sa svojim teškim granama bacala hlad u zapuštene dvorišta, stajala je kuća. Nekoć bijela, sada je bila izbledela, s crne boje koja je počela da ljušti u slojevima, a trijem je škripao na svaki korak. Iako je izgledala kao da je vreme tu stalo, njeni zidovi još su čuvali srce koje nije prestajalo kucati.
- U toj kući je živela Evelyn Carter, udovica srednjih godina. Sa umornim očima, ali rukama koje su i dalje znale kako se pravi kukuruzni hleb i kako se tješi u tišini, Evelyn je danima prolazila kroz život, svaka stvar u njenoj svakodnevici imala je svoj ritam. Niko nije znao da je njena tišina skrivalo mnogo toga. Iako je njen svet bio miran, sve se promenilo jedne hladne oktobarske zore. Kad je otvorila vrata da izbaci ostatke večere, nije mogla da veruje šta je ugledala. Na pragu su sedili trojica dječaka, blatnjavi, bosi, umotani u izlizani pokrivač. Ćutali su, ali njihova oči su govorile sve. Evelyn ih nije pitala ništa drugo, samo: „Kada ste poslednji put jeli?“
Najstariji, Caleb, imao je jedanaest godina. Njegove oči su nosile ožiljke, a šaka mu je bila stisnuta kao da se sprema za borbu. Uz njega je bio Drew, tiši i zamišljeniji, dok je najmlađi, Jamie, imao šest godina, i još je u tišini grizao svoj palac, ne izgovarajući ni jednu reč. Njihova prošlost bila je zagonetna; o roditeljima se pričalo po ulicama, ali jedno je bilo sigurno – svet ih je napustio, ali Evelyn nije.
- Iako je živela skromno, radila kao peračica posuđa i borila se sa malom ušteđevinom, Evelyn je odlučila da im pruži dom. Niko nije mogao da shvati zašto to radi, ali ona je znala da su ta deca imala samo jedno što im je trebalo — ljubav. Kuća je postala živa, ispunjena smehom, galamom, plačem i lomom tanjira. Komšije su postavljale pitanja, sumnjičavi su gledali njenu odluku. Ali Evelyn nije obraćala pažnju na to, odgovarajući im samo: „Djeca ne biraju boju kože. Samo trebaju nekoga ko će ih voleti.“
Godine su prolazile, a dečaci su rasli. Svaka godina donela je nova iskušenja. Caleb je dolazio kući krvav jer je branio čast žene koja ih je prihvatila, Drew je pokušao ukrasti čokoladicu, dok je Jamie, tiši i povučeni dječak, provodio vreme sa Evelyn, učeći iz Biblije. „Mržnja viče, sine, ali ljubav viče jače,“ tiho mu je govorila kad je Caleb došao pretučen.
- Evelyn je sve to gledala sa sve slabijim telom. Dijabetes i starost su je lomili, ali ona nikada nije odustajala. A dečaci su joj uzvraćali, kosili travu, pomagali starijim komšijama, pokušavali da je rasterete. Kako su odrasli, svaki je krenuo svojim putem: Caleb u vojsku, Drew u Chicago, a Jamie je zahvaljujući stipendiji otišao na fakultet. Pre nego što je otišao, Evelyn mu je šaptom rekla: „Bez obzira gde ideš, ti si moj sin.“
I tako su godine prolazile. Evelyn je ostala sama u sve trošnjoj kući, uz pisma i povremene kartice. A onda je došao trenutak kada je sve izgledalo izgubljeno. Pred apotekom je srušio mladić, a sve okolnosti su je okrivile za njegovu smrt. Suđenje je bilo nepravedno, tužilac neumoljiv, a branilac slab. Evelyn je stajala u sudnici, bez ikoga da je podrži, a dok je slušala presudu, u srcu je tiho molila Boga da čuva njene dečake.
I tada, iz zadnjeg reda, začuo se glas: „Vaša časti, ako mogu.“ Bilo je to Jamie, sada odrasli i uspešni čovek. Predstavio se kao njen sin i izneo dokaz — snimak koji je razotkrio pravog krivca. Sud je morao da promeni svoju odluku i Evelyn je oslobođena. Jamie je prišao, uzeo je za ruku i rekao: „Nisi valjda mislila da sam zaboravio?“
- I tako su se vratili i ostali dečaci. Caleb u uniformi, Drew iz Chicaga. Svi su ponovo sedili za istim stolom, ali ovog puta kao odrasli ljudi. Evelyn je tada shvatila da njen život, iako prepun bola i nepravde, bio je ispunjen najvažnijim – ljubavlju koju je sijala i koja joj se vratila. I kada je Jamie zagrlio i rekao: „Ne, mama, ti si meni dala moj život,“ Evelyn je znala da porodica ne mora uvek da dolazi iz krvi. Nekada ona dolazi iz odluke da se voli.
Evelyn nije dobila samo sina, ona je dobila i dokaz da ljubav može da nadjača sve: godine, boju kože, pa čak i sudbinu. Jer ono što se jednom posije, bez obzira koliko vremena prošlo, uvek urodi plodom.
