U današnjem članku pišemo na temu ponovnog zaljubljivanja u svoje telo.Saznajte više u nastavku….
Ovo je priča o ženi koja je, posle porođaja i samokritike, odlučila da svakog dana napravi mali, uporan korak ka sebi — i da tom upornošću vrati bliskost, radost i mir u sopstvenoj koži.
- Nakon trećeg deteta, njen odraz u ogledalu delovao joj je kao fotografija nekog ko ne poznaje njen život: stomak se menjao, ožiljci su podsećali na bitke koje nije tražila, grudi više nisu stajale kao pre. Gasila je svetlo pre nego što bi se presvukla, stezala majicu preko stomaka i čekala da suprug izađe iz sobe pre nego što bi prišla ormanu. Na papiru — funkcionalan, sređen život. Iza zatvorenih vrata — tihi rat sa sobom.
Jedne večeri, u razgovoru sa bliskom prijateljicom, čula je ideju koja ju je istovremeno uplašila i zaintrigirala: šta ako godinu dana, svakog dana, napravi mjesta za intimnost sa mužem? Ne kao projekat za „spas braka“, već kao izazov da pogleda svoje telo bez zadrške, da skine pokrivač ne samo sa kože, već i sa straha. „Daj sebi šansu da budeš viđena“, rekla je prijateljica. U toj rečenici čula je otključavanje brave.
Prve nedelje bile su krte kao staklo. Umor se taložio po ivicama dana, deca su tražila pažnju, kuća ritam, posao razum. Ponekad bi stajala kraj lavaboa i mislila: „Ne mogu večeras.“ Ali onda bi se setila dogovora sa sobom — ne spektakl, samo prisutnost. Katkad je to bio kratak, nesavršen susret, tek toliko da se dodirne most između njih. Katkad bi, umesto velikog čina, došla mala bliskost koja umiruje: poljubac u potiljak, dlan na leđima, smeh koji otključa ramena.
Kako su meseci prolazili, nešto se prelomilo. Svetla su ostajala upaljena mrvu duže. Pokrivač je klizio niže. U jednom trenutku shvatila je da manje sluša zvukove na koje je bila opsednuta — kako butine zapljusnu, kako stomak zadrhti — a više sluša sopstveno disanje. Napravila je plejlistu pesama koje je podsećaju da je živa, a ne „zakrpljena“. Umesto da lovi „povoljan ugao“, počela je da hvata dobar trenutak.
Intimnost je, kao topla tečnost, počela da preliva ivice spavaće sobe. U kuhinji su se zadržavali u zagrljaju sekundu duže. U hodniku su se dirnuli ramenima kao da se prvi put sreću. Pre posla — poljubac koji ima miris obećanja. U autu — pogled koji govori više od reči. Nisu brojali „koliko puta“, nego su učili kako da se biraju usred logistike života.
- Negde oko trećeg meseca, tiho je sišla sa bine strogog sudije. Umesto misli „da li izgledam dovoljno…“, stiglo je „šta mi je večeras prijatno?“ Pronašla je hrabrost da skine široku majicu koja joj je bila oklop. Nije se svet promenio. Promenilo se disanje. Šest meseci kasnije, ulazila je pod tuš bez žurbe; izlazila je bez panike. Godinu dana kasnije, uhvatila je sebe kako u donjem vešu pravi užinu deci, a kada je suprug iz prikrajka obgrli, telo se ne povlači, nego se naslanja.
Najzanimljivije: posle tih 365 pokušaja nisu nastavili kao maratonci. Život nije kalendar sa kvačicama, ljudi nisu roboti. Neki dani su bili preteški, neki prelepi, neki samo obični. Ali ostala je dragocena mapa — znali su svetle tačke na kojima se ponovo sreću. Nekad je to bio vreo susret; nekad dugačko maženje uz seriju; nekad zagrljaj koji umiri misli i bez ijedne reči kaže: „Tu sam.“ Razumeli su da intimnost nije samo čin — to je jezik. A jezik ima mnogo reči, od šapata do tišine.
- Naučili su i da je normalno što je teško uklopiti nežnost u raspored pun obaveza, buke i računa. Normalno je i zaboraviti, i posustati, i ponovo se setiti. Cilj nikada nije bio savršen skor, već svesna namera. Kad prođu dve nedelje bez seksa, ne diže se uzbuna; traže druge načine da ostanu jedno drugom blizu. Jer blizina ima mnogo vrata.
