Nikada nisam bio veliki obožavalac okupljanja povodom godišnjica. Da budem iskren, svaki put kad sam čuo za nekog iz razreda koji organizuje druženje deset ili dvadeset godina nakon završene škole, pomislio bih: „Zašto bismo ponovo sedili zajedno?
Nismo se ni držali toliko tada, zašto sada?“ Moji školski dani su prošli, ali nisam ih doživljavao kao nešto posebno. Čak bih mogao reći da su to bila vremena koja bih radije zaboravio.
Međutim, mojoj supruzi je bilo potpuno jasno da želi otići na okupljanje povodom godišnjice njene mature.
- I to nije bilo nešto što je mogla da propusti. Bilo mi je teško razumeti, ali sam joj obećao da ću je podržati. Nikad nisam shvatao njenu nostalgiju za tim vremenima, jer je ona oduvek bila ljubiteljka sećanja, dok sam ja često težio da idem napred, bez previše razmišljanja o prošlosti.
„Zar stvarno želiš da ideš?“ pitao sam je jednog dana dok smo razmišljali o organizaciji. Bila je uzbuđena, skoro kao tinejdžerka koja ide na prvi izlazak. Nije to bio samo običan skup, već prilika da se ponovo poveže sa starim prijateljima, da vidi kuda su otišle osobe koje su joj bile bliske nekada, da proveri da li je ta srednjoškolska „magija“ koju su svi pominjali i dalje prisutna. Činilo se kao mala prilika da se ponovo nađe u okruženju koje je nekada bilo njeno, iako ne znam da li je bilo svesna da se to zaista i može promeniti.
Njena strast prema tom okupljanju bila je zarazna, pa sam čak i ja počeo malo da se pitam šta ću tamo raditi. Iako nisam bio siguran da li bi me ispunilo ponovno sretanje s njenim starim prijateljima, znajući da su prošle godine otkako smo svi završili školu, odlučio sam je podržati. Uostalom, bila je to prilika da zajedno učinimo nešto. A ljubav prema njoj me uvek motivisala da pokušam nešto novo.
- Ona je bila puna entuzijazma dok je birala odeću, pravila planove kako će se ponašati, razmišljala o tome hoće li biti previše uzbuđena, ili možda previše nervozna. „Hoćeš li mi biti podrška? Zajedno ćemo se zabaviti“, rekla mi je jednom. „Zajedno ćemo se sećati tih dana, samo mi dopusti da idem, ne brini.“
Kada smo stigli na mesto okupljanja, nisam mogao da ne primetim sve te ljude koji su izgledali isto kao u školi, ali ipak s nekim dubljim slojem. Bili su stariji, ali mnogi su se nosili sa tom starošću kao da ništa nije prošlo. Tih nekoliko trenutaka bio je za mene pravo istraživanje. Bilo mi je čudno, jer dok su svi razgovarali o starim vremenima, ja nisam mogao da se poistovetim. Nije bilo ničega što bi me podsetilo na to da su ti ljudi nekada bili moj svijet. Na neki način, sve te priče koje su pričali i prisjećanja, zvučale su mi kao bajke iz prošlosti.
No, onda sam primetio nešto što je promenilo moju perspektivu. Moja supruga je bila okružena prijateljima iz srednje škole, smeštajući se na toplo i ugodno mjesto među njima. Bilo je jasno da su ona i njih nekoliko bili istinski povezani i da su se sećanja iz tih dana držala čvrsto. Njeni smeh i radost koju je isijavala bila je čista – čista kao što nisam video u poslednje vreme.
„Znam da ovo znači puno za tebe“, rekao sam joj kad smo se udaljili od gužve na kraju večeri, dok su svi još uvek razgovarali. „Zadovoljna si, zar ne?“
„Da“, odgovorila je, sa svetlom u očima, „znam da nisam više ona ista osoba, ali osjećam se kao da sam se ponovo povezana sa nečim što mi je bilo drago. Sećanja su nečega stvarnog i živog. I ti si bio moj oslonac kroz sve to. Hvala ti što si mi dozvolio da budem tu.“
- Dok smo se vraćali kući, nisam mogao da se ne osjećam kao da je okupljanje ipak imalo smisla. Iako sam ja bio skeptičan, ona je kroz tu večer našla nešto što joj je bilo važno. Iako možda nisam bio potpuno uključen u to, shvatio sam da ponekad ne možemo sve doživeti isto, ali je važno biti tu za one koje volimo, čak i kada se radi o stvarima koje možda ne razumemo u potpunosti.
Taj dan mi je pokazao da ljubav znači i biti tu u stvarima koje nisu nužno „naš svet“, već svet onih koje volimo. A to je vredno više nego bilo koji skepticizam
