Na dan venčanja Ane i Marka, sve je izgledalo savršeno. Sunce je sijalo, gosti su se smeštali, a mladenci su, nakon godina čekanja, izgovorili „Da“.Ali…
Ana je bila presrećna, njeno srce je bilo ispunjeno, a dan se činilo kao najlepši trenutak njenog života.
Tokom njihovog prvog plesa, Marko ju je privukao sebi i prošaputao: „Konačno si moja. Zauvek“.
Ana je verovala da je taj trenutak samo početak njihove zajedničke sreće. Međutim, nekoliko sati kasnije, sve se pretvorilo u noćnu moru.
- Dok su putovali ka hotelu, njihov automobil je, zbog vožnje kroz crveno svetlo, udario u kamion. Zvuk lomljenja metala i stakla bio je poslednje čega se Ana sećala pre nego što se onesvestila. Probudila se u bolnici, glavoboljom i slomljenom rukom, ali ništa od toga joj nije bilo važno. Njena prva misao bila je za Markom. „Gde je moj muž?“ vrisnula je, pokušavajući da ustane iz kreveta. Medicinska sestra ju je smirivala: „Vaš suprug je na intenzivnoj nezi. Imao je teške povrede glave, ali je živ.“
Ana je danima sedela ispred Markove sobe, čekajući bilo kakvu naznaku da će se probuditi. Iako su bile ruke u gipsu, to nije bilo ni približno toliko bolno kao neizvesnost koju je osećala zbog njegovog stanja. Četvrtog dana, doktor je konačno izašao sa osmehom. „Probudio se. Stabilan je. Možete ga videti“, rekao je. Ana je potrčala do njegove sobe, suze su joj tekle niz lice. Trčala je ka njemu, nadajući se da će ga prepoznati, da će sve biti kao pre nesreće.
- Ali kad je Marko pogledao ka njoj, u njegovim očima nije bilo ljubavi, nije bilo ni prepoznavanja. Gledao je Anu sa zbunjenošću, gotovo hladno. „Oprostite“, rekao je slabim glasom. „Da li se mi poznajemo?“ Ana je stajala, zbunjena, u šoku. „Marko, šta to pričaš? Ja sam Ana, tvoja žena. Venčali smo se pre… pre nesreće“, rekla je pokušavajući da ga podseti na njihov brak. Međutim, Marko se okrenuo ka svojoj majci i upitao: „Mama, ko je ova žena?“ Ana je bila šokirana. Majka mu je odgovorila hladno: „Niko, sine. To je greška. Ne smemo ga zbunjivati.“
Iako je Ana bila zakonska supruga, njena prisutnost postajala je sve više problematična. Markova majka, koja je od početka gledala na Anu kao na ne „dovoljno dobru“ partnerku za njenog sina, sada je imala potpunu kontrolu nad njegovim oporavkom. Ana je bila tretirana kao stranac, dok su se ona i Marko venčali samo nekoliko dana pre nesreće. Iako je pokušavala da bude prisutna, doktor je bio hladan, insistirajući da je najbolje da se drži podalje od njega jer je njeno prisustvo povećavalo Markov stres.
Ana je bila slomljena, ali nije odustajala. Vratila se u njihov stan, koji je sada delovao kao prazan, tihi podsetnik na sve što je izgubila. Provela je dane u suzama, ali tada je shvatila — plakanje neće doneti Marku sećanja, pa čak ni ljubav koju su imali. Odlučila je da mora učiniti nešto kako bi ga ponovo upoznala, jer, iako se Marko nije sećao nje, ona je bila spremna da ga natera da je ponovo voli.
- Ana je počela istraživati o vrsti amnezije koju je Marko imao, saznajući da se sećanja retko vraćaju na silu, ali da je moguće ponovo probuditi osećanja. Marko je otpušten iz bolnice mesec dana kasnije, ali nije se vratio u njihov stan. Umesto toga, otišao je kod svoje majke, koja ga je držala podalje od Ane, ali Ana je imala plan.
Znala je da, iako Marko ne seća se nje, sećanja na svoju strast prema restauraciji motocikala sigurno nisu izbrisana. Ana je kontaktirala starog majstora iz radionice u kojoj je Marko često provodio vreme pre nego što je upoznao nju. Objasnila je situaciju, i zamolila majstora da pozove Marka i pozove ga da dođe da mu pomogne oko restauracije jednog retkog modela. Markova majka nije mogla da spreči Marka da ode u radionicu, jer je to bila jedina stvar koja ga je još podsećala na sebe.
- Ana je čekala u radionici, prerušena u radnu odeću, prljavih ruku od ulja. Kada je Marko došao, video ju je kao običnog mehaničara. Bez prepoznavanja, počeli su da rade zajedno. Nisu razgovarali mnogo, ali on je pomenuo da Ana uvek meša dva ključa. To je bio trenutak kada je Ana shvatila da Marko, iako ne seća se svega, ponovo počinje da prepoznaje ono što su imali. Smeškao se i počeo da se otvara.
Dani su prolazili, i Marko je sve više shvatao ko je ona, da je ona bila tu u njegovom životu. Jednog popodneva, dok su radili na motoru, Marko je iznenada rekao: „Ana, osećam kao da te poznajem celog života“. Ana je znala da je trenutak istine došao. „Možda i poznaješ“, prošaputala je, a suze su joj navirale u oči. Marko je nakon toga počeo da se seća svega, uključujući njihov brak, nesreću, ali i ljubav koja nije nestala.
- Na kraju, Marko je odbio da se vrati kod svoje majke. Vratio se u njihov stan, a Ana i Marko su ponovo počeli da grade svoju budućnost. Nekoliko meseci kasnije, stali su zajedno pred oltar, ponovo izgovarajući zavete, ali sada, sa potpunim sećanjem na sve što su prošli i ljubavi koja je preživela zaborav.
