Od samog početka, bilo je očigledno da Zoran Đinđić poseduje jedinstvene osobine koje ga ističu među vršnjacima, a njegove jasne misli i postupci činili su ga izuzetnim pojedincem. Duboka veza između Zorana i njegove sestre Gordane Đinđić Filipović bila je evidentna, a čak i usred zahtevnih obaveza premijera Srbije, on je dosledno izdvajao vreme za opsežne razgovore s njom.Iako su prošli kroz različite izazove zbog ratnih dešavanja, njihova duboka veza s poreklom ostala je nepokolebljiva, pružajući im nepresušnu podršku i motivaciju. „ Porodica Đinđić potiče sa Kosova, dok sam ja, kao Bosanac iz Šamca, upoznala svog supruga Dragu koji je služio u Jugoslovenskoj narodnoj armiji i otišao u penziju kao pukovnik. Venčali smo se u Šamcu, gde su nam rođena deca Gordana i Zoran. Zoran je pohađao osnovnu školu u Šamcu, a dvogodišnju gimnaziju završio je u Travniku. Naša zajednica u Šamcu bila je harmonična i inkluzivna, okupljajući Srbe, Hrvate i Muslimane. Nismo nikada doživljavali podelu sve dok nas razarajući rat nije razdvojio. Gordana je završila srednju školu u Travniku pre nego što smo se preselili u Beograd, gde je nastavila svoju medicinsku karijeru i specijalizaciju.
“Kroz život smo se često selili, a 1967. godine smo se smestili u Beograd. Nisam mogla ni da pretpostavim da će tragedija zadesiti i odneti život moga voljenog sina.” Nakon što je 12. marta 2003. godine prisustvovala bolničkom krevetu svog nepokretnog naslednika, Mila je odbila dozvoliti doktorima da joj ublaže muke sedativima. “U ledenoj dvorani pristupila sam beživotnom telu Zorana. Njegova glava, iznenađujuće lepa, odmarala se s zatvorenim očima. Bio je to prizor koji je izazivao i tugu i divljenje. Njegova prsa su pukla, srce je bilo razbijeno, tragičan prikaz gubitka s kojim smo se suočavali. Preplavljena i slomljena tugom, čvrsto sam ga zagrlila, a suze su same tekle niz moje lice. Drugi su pokušavali da pruže utehu, ali sam se opirala, odbijajući svaki oblik umirujuće intervencije” – podelila je Zoranova majka u jednom intervjuu.
“Odbila sam im dopustiti da ublaže moju bol. “Neka boli!” povikala sam. “Za Boga miloga, oduzeli su život mom sinu!” Ležao je tamo tako mirno, s nevinim licem. On mi je bio sve… iako imam Gordanu, Zoran je bio celi moj svet. Ružica je bila s Zoranom i pre mene. Dok sam izlazila iz sobe, videla sam je kako razgovara s doktorom. Zatim je prišla prozoru, gledajući dole prema gomili koja se okupljala. Kako je mogla, pitala sam se. Fotoreporteri su vrebali ispod. I tako sam krenula… do Ružice, do njihovog stana. Suze su mi tekle niz lice. Osetila sam nelagodu od nekih posmatrača. Htela sam da vrisnem, jer sam znala dubinu svog gubitka. Velika je tuga svedočiti njegovom poniženju, gledati ga kako umire na takav način… Neka nađe utehu kraj tame… Način na koji mu je oduzet život je odvratan čin! Bedni, neuki pojedinci! Ugasiti takvo čudo! Srce mi je ispunjeno tugom za voljenom Gordanom, i slomljeno zbog mog Zorana. Posedujem unutrašnju snagu, jer sam majka, sposobna da podnesem sve teškoće…” – kroz jecaj je ispričala. Zoran i Gordana Đinđić, rođeni brat i sestra, poreklom su iz Bosanskog Šamca. Premda su se sa roditeljima preselili u Beograd krajem 1960-ih, njihove veze s Bosnom ostale su neotuđive. Veze, prijateljstva i drage uspomene iz njihove srećne i bezbrižne mladosti služile su kao trajni podsjetnik na njihov rodni kraj. “1962. godine, moja porodica i ja smo se smestili u Travniku, ali smo se preselili 1969. godine. Tek 1989. godine, kada sam se nakon dvadeset godina vratio na mesto mature, ponovo sam posetio Travnik. Sada, kad se setim sebe u tom gradu, ne vidim samo Gordanu, maturanticu; Vidim nekoga ko je delio najlepše trenutke sa svojim bratom. Svaka ulica u Travniku budi sjećanja na naš zajednički život – put do škole, šetnje do Plave vode, našeg omiljenog okupljališta. Zoran, moj brat, pohađao je ovde dve godine srednje škole. Posedovao je neobuzdan duh, pun energije i uvek u pokretu” – otkrila je Gordana Đinđić Filipović u svojoj iskrenoj izjavi u jednom intervjuu.
