U predvorju luksuznog hotela vladala je uobičajena užurbanost. Gosti su prolazili noseći koferе, recepcionarka je radila svoj posao s dozom profesionalne hladnoće, a diskretna muzika dopirala je iz pozadine.Ali….
Tada je prostorom zakoračio čovek skromnog izgleda — u iznošenoj košulji, sa šeširom kakav nose ljudi koji rade na zemlji.
Recepcionarka ga je pogledala ispod oka. Glas joj je bio formalan, ali hladan, kao da ispunjava samo dužnost: „Izvolite, gospodine, kako mogu da vam pomognem?“
Farmer joj je mirno objasnio da ima rezervaciju. Pogledala je u računar, pa opet u njega, ne skrivajući sumnju. Zatražila je dokument, pa mu ljubazno ali odlučno rekla da izgleda kao da se nešto pogrešilo. Preporučila mu je drugi, „pristupačniji“ hotel, ubeđena da se siromašan čovek ovde ne uklapa.
- Farmer je slegnuo ramenima, izvadio mobilni telefon i okrenuo broj. Glas mu je bio miran, bez ljutnje, ali siguran. Nakon nekoliko rečenica, objasnio je sagovorniku situaciju i spustio slušalicu. U tom trenutku iz lifta je izašao direktor hotela, smešeći se široko kao da je dočekao najvažnijeg gosta dana. Prišao je farmeru puni poštovanja i toplo pozdravio: „Gospodine Conti! Čast nam je ugostiti vas ponovo. Izvinjavam se zbog neprijatnosti.“
Gosti u holu su se iznenađeno okrenuli. Recepcionarka je problijedila. Farmer — ili bolje rečeno, gospodin Conti — bio je vlasnik vinograda i maslinjaka u Toskani. Njegova vina su nosila zlatne medalje, a ulje iz njegovih maslina nalazilo se na stolovima najboljih restorana Evrope. To što je obukao običnu odeću nije umanjivalo njegov značaj, niti bogatstvo koje je stekao vrednim radom.
- Direktor se okrenuo ka recepcionarki i zamolio je da odmah završi formalnosti. Sa stidom i drhtavim glasom, pokušala je da se izvini. Tada ju je farmer pogledao blagim očima i rekao reči koje će verovatno zauvek pamtiti: „Nemojte brinuti. Samo upamtite — svako zaslužuje poštovanje, bez obzira na to kako izgleda.“
Dok ga je direktor ispraćao do najluksuznijeg apartmana, hodnikom se proširio žamor. Gosti su šaputali, stidljivo priznajući da su i sami pogrešno procenili situaciju. Čak je i radnik obezbeđenja, koji ga je od početka posmatrao s tišinom ljudi koji znaju šta je dostojanstvo, osmehnuo se s određenom ponosom.
- Kasnije, u apartmanu sa pogledom na svetla velikog grada, Conti je sedeo sam, uz čašu svog vina. Gledao je u daljinu, misleći o jednostavnosti koja mu je uvek bila vodič. Luksuz ga nije impresionirao. Bio je čovek zemlje, vezan za prirodu i sopstveni rad. Naviknut da se svaki dan budi pre sunca, da gaji vinograd, da čeka da zemlja da ono najbolje što može. Za njega, bogatstvo je bila harmonija između poniznosti i poštenja, a ne zlatne kvake i mermerne sale.
Prizor od jutros bio je samo podsetnik svetu koji je zaboravio osnovne vrednosti. Ljudi su se opustili u sudovima zasnovanim na spoljašnjosti, zaboravljajući da se pravi sjaj krije u onome što radimo, gradimo i nosimo u sebi. Farmeru nije bilo potrebno da se uzdiže, niti da ponižava druge zbog svoje važnosti. Njegova je tišina govorila više od bilo kog naslova ili priznanja.
- Hol hotela je toga dana postao mesto tihe pouke. Jednoj recepcionarki, i svima koji su gledali, ostala je jednostavna, ali važna lekcija: ne sudi o ljudima dok ne upoznaš njihovu priču. Jer svaki putnik nosi sopstvene puteve, a najveće bogatstvo često dolazi u najskromnijem obliku.
U tišini sobe, dok su svetla grada treperila u daljini, gospodin Conti je nazdravio sebi — i svakome ko zna da poštuje čoveke, ne odeću. Jer čovek je čovek, bez obzira na zemlju pod noktima ili broj zvezdica iznad ulaza hotela.
