Moja svekrva i ja imamo odnos koji se jedva može nazvati odnosom. ….
To je više kao dugotrajno primirje između dve zemlje koje su davno zaboravile zašto su uopšte u konfliktu, ali i dalje drže prst na okidaču.
Naše sitne prepirke počele su odmah nakon venčanja: komentari o kuvanju, o uređenju kuće, o mojim navikama, pa čak i o tome kako držim kašiku dok jedem supu. Godinama su se te sitnice gomilale, prerastale u ozbiljne uvrede, pa u ćutanje koje bi trajalo nedeljama.
Poslednje tri godine praktično nisam imala nikakav pravi razgovor sa njom. Samo ljubazne fraze za praznike i poneki napeti susret na porodičnim okupljanjima. Zato je bilo šokantnije nego išta kada mi je jednog popodneva poslala poruku: „Da li bi pošla sa mnom na krstarenje? Samo nas dve.“
- Moj prvi impuls bio je—ne šok, nego panika. Zvučalo je kao da me zove na pomirenje, ali i kao da me zove u mrkli mrak. Odgovorila sam da ne mogu, pokušavajući da smislim opravdanje, ali onda se umešao moj muž. Tvrdio je da mu je majka rekla kako želi da izgladi odnose, da joj je teško što smo deset godina u nekoj vrsti neobjavljenog rata i da želi da „krene ispočetka“. On je verovao u to. Ja baš i ne.
Ipak, pristala sam. Da li zato što sam želela mir? Da li zato što sam htela dokazati da sam zrelija od nje? Ili zato što sam, u najdubljem delu sebe, želela da konačno završimo tu glupu priču koja se rastegla na pola mog braka? Ni sama nisam sigurna.
- Krstarenje je bilo luksuzno, brod ogroman, atmosfera prijatna. Svekrva se čak trudila da bude ljubazna. Nudila je doručak, predlagala aktivnosti, pričala o receptima, o mom mužu kao dečaku, o životu pre svega ovoga. Prvi put sam pomislila da možda nisam bila fer svih ovih godina. Možda sam i ja davala svoj doprinos tom zidovima između nas, možda nesvesno, možda iz inata.
Drugi dan sam odlučila da se čujem s mužem, čisto da ga obavestim da sve ide dobro. Otišla sam na palubu gde je signal bio bolji. Razgovarali smo par minuta, kada mi je prišla konobarica. Bila je mlada, jedva dvadesetak godina, crna kosa skupljena u rep, lice zabrinuto. Izvinila se, rekla da me treba samo na sekund.
„Izvinite, ne želim da zvučim kao da se mešam… ali moram da vas upozorim“, rekla je tihim glasom.
„Na šta da me upozorite?“ pitala sam, iznenada napeta.
„Ona gospođa s kojom ste došli. Pre sat vremena pitala je nas iz posade koliko traje procedura ako se putnik vodi kao nestao. Pitala je nekoliko ljudi, na različitim mestima. Rekla je da je to samo iz radoznalosti… ali način na koji je pitala, atmosfera… ne znam. Osetila sam potrebu da vam kažem.“
U meni se sve steglo. Konobarica je delovala iskreno uplašeno. Ali deo mene mislio je da možda preteruje. A opet—postoje neke stvari koje ne možeš potpuno ignorisati.
Vratila sam se u kabinu. Svekrva je stajala pored prozora, gledajući u otvoreno more. Nije se okrenula kad sam ušla. Tek posle nekoliko sekundi rekla je:
„Znaš… ovo putovanje može mnogo toga da reši.“
„Na šta tačno misliš?“ pitala sam, trudeći se da zvučim smireno.
Okrenula se ka meni i prvi put u životu izgledala je… umorno. Ne besno, ne ljutito, ne kritički nastrojeno—samo umorno.
„Na nas dve“, rekla je. „Na sve ovo što vučemo godinama. Na to što smo se skoro udaljile više nego što je normalno. Tvoji roditelji, moj sin, ti i ja… sve se nekako raspalo. Nisam želela da to bude moja ostavština.“
Onda je sela na krevet i priznala nešto što mi je potpuno izmaklo tlo pod nogama:
„Imala sam zdravstveni pregled pre mesec dana. Još čekam neke rezultate. Ne znam šta će biti. Ako bude nešto loše… ne želim da odemo u tišini. Zato sam te pozvala.“
- U tom trenutku sam shvatila da ono što mi je konobarica rekla možda jeste zvučalo sumnjivo… ali i da je moglo biti pogrešno protumačeno. Možda je svekrva samo panično postavljala pitanja, onako kako ljudi znaju kad se suoče s nečim što ne mogu kontrolisati.
Nikada mi nije bilo žao kao tada za svih deset godina glupih, sitnih ratova. Ne zato što je sada „možda bolesna“, nego zato što sam tek tad videla čoveka, a ne protivnika.
Krstarenje se završilo drugačije nego što sam očekivala. Ne kao tragedija, ne kao pomirenje preko noći, ali kao početak nečeg novog. Nečeg što možda nikada neće biti savršeno, ali može biti iskreno.
I ponekad je to sasvim dovoljno,,,
