Moja sestra mi je bila sve. Oduvek, otkako nam je majka preminula, bila je ona ta koja me je držala, ona koja je vodila sve naše korake. ….
Imala je samo 20 godina, a ja sam bila samo 13, nedovoljno odrasla da shvatim dubinu gubitka, ali dovoljno stara da osjećam kako svi naši snovi nestaju sa njom.
Ona je bila moja učiteljica i moja mama u isto vreme. Svako njeno čudo bilo je veće od mog. Dok sam gledala kako izlazi iz škole i ide na posao, imala sam osjećaj da se zadužila za svu moju sreću. Postala je odrasla prebrzo.
I zato, kad sam odlučila da idem na fakultet, nisam znala kako da se nosim s time. Moj put je bio lakši, a njen život ostao u tom istom, svakodnevnom naporu.
- Ponekad sam se pitala da li je to bila moja obaveza ili moj cilj, i da li ću ikada biti dovoljno dobra, dovoljno uspešna da opravdam njen trud. I kad sam diplomirala, kada je moj san postao stvarnost i kada su me svi tapšali po ramenu, došla sam kući i rekla joj:
„Vidiš? Popela sam se na vrh. Ti si izabrala lakši put i postala niko.“
Osećala sam se kao da sam to zaslužila, kao da je moj uspeh bio naša pobjeda. Ali ona je samo gledala u mene i nasmešila se. Nije reagovala, nije rekla ništa. Samo je tiho otišla.
Mislila sam da me ne razume, da je samo ljuta na mene što nisam ostala s njom. Tri meseca je prošlo u tišini. Tri meseca, a nijednom mi se nije javila. Toliko puta sam uzimala telefon da je pozovem, da proverim kako je, ali nisam imala hrabrosti. Verovala sam da je samo ljuta na mene, da sam je povredila sa onim što sam rekla.
A onda, konačno, otišla sam u grad. Bio je to prvi put nakon mnogo godina da sam se vratila. Moji roditelji su ostali u našem starom domu, a sestra je sada živela sama. Razgovarala sam s majkom, s ocem, ali srce mi nije bilo na tom mestu. Nisam mogla da dođem do nje. Znala sam da moram otići.
Kada sam ušla u kuću, pomislila sam da sam došla samo da opravdam svoju posetu, da opravdam svoje godine koje su prošle u potrazi za nečim što ni sama nisam razumela. A onda sam stajala na vratima. Moja sestra nije sedela u svojoj omiljenoj fotelji, nije bila tu da mi ponudi čaj, da priča o životu. Umesto toga, sve je bilo tiho. Mračna tišina koja je naglo stvorila prazninu u mom stomaku. Krenula sam prema hodniku, držeći vrata da se ne zatvore, i otišla u sobu.
- Pogledala me je. Sjedila je na krevetu, u kutu, sa izrazom lica koji nisam očekivala. Nije bila ljuta, nije bila umorna. Bila je jednostavno… tuga. Tišina koja je bila toliko glasna da nisam znala šta da kažem.
A onda mi je samo pokazala ruke. Njene ruke, pune ranica i ožiljaka. I tek tada, u tom trenutku, shvatila sam da je ona prošla kroz toliko toga. Iako je stalno bila tamo za mene, ona nije imala koga da se oslonila. Nije imala svoje snove. Samo je čekala da preživimo.
„Zar ti nije jasno?“, rekla je tiho. „Nikada nisam želela da te povredim. Niti sam ikada birala lakši put. Moj život je bio moj izbor, i svaki dan sam ga živela čekajući da me neko vidi, da me neko shvati. Zamišljala sam naš svet zajedno, ali sve što sam želela bilo je da ti budeš srećna. Da nikada ne osetiš istu tugu. Ali sada… sada mislim da sam bila u zabludi.“
- Slušala sam je i nisam mogla da odgovorim. Nisu bile potrebne reči. U tom trenutku, shvatila sam da ona nikada nije bila „niko“. Ona je bila sve. Moja sestra, moj heroj. To je ono što mi je oduvek nedostajalo. Sada sam to shvatila. I bila sam zahvalna. Na kraju, ništa u životu nije lako, ali ona je bila moj najveći izbor.
