Vest o smrti Halida Bešlića potresla je ne samo Bosnu i Hercegovinu već i čitav region. Donosimo više u nastavku…
Njegov odlazak nije bio samo gubitak jednog muzičara, već gubitak simbola Balkana, čoveka čija su dela pratila živote miliona ljudi. Halid je bio pesnik u stihu i emociji, glas koji je umeo da poveže generacije i da svaku pesmu pretvori u sećanje.
Njegove note bile su priče o ljubavi, patnji, ali i ponosu, i zato se danas govori da je njegova muzika deo kulturnog identiteta prostora koji je voleo.
Na dan sahrane, Sarajevo je postalo centar tuge i sećanja. Više od 100.000 ljudi došlo je da oda poslednji pozdrav, stvarajući prizor kakav retko koji umetnik može da doživi. Kolone ljudi, cvetovi i suze činili su atmosferu nezaboravnom. Nije se oproštaj posmatrao samo kao kraj jednog života – on je viđen kao trenutak u kojem je jedan narod želeo da pokaže zahvalnost. U tišini koja je obavijala masu, moglo se osetiti da odlazi deo prošlosti, ali i da ostaje neizbrisivo nasleđe.
U tim trenucima, kolega i prijatelj Halid Muslimović izneo je reči koje su izazvale posebnu pažnju. On je otkrio da je lekar, koji je bio i blizak Bešlićev prijatelj, rekao kako je postojala šansa da se tragedija izbegne. Te reči – „Ovaj život je jeftino prodat“ – odzvanjale su kao bolna istina. Nije to bila samo medicinska konstatacija, već poruka koja je otvorila prostor za razmišljanje o propustima i nemoći. Javnost je, uz bol zbog smrti, dobila i gorak osećaj da možda nije moralo biti ovako.
Muslimović se prisetio i njihovog poslednjeg razgovora. Iako je bio svestan da je stanje ozbiljno, odlučio je da donese osmeh, a ne tugu. Nije govorio o bolesti, nije postavljao teška pitanja. Umesto toga, doneo je šalu i toplinu. Taj trenutak, ispunjen smehom, postao je njegova najlepša uspomena. U takvim trenucima ogleda se veličina prijateljstva – kada neko odluči da donese svetlost i onda kada mrak već preti da sve proguta.
Neposredno pre smrti, Muslimović je razgovarao i sa Bešlićevim sinom Dinom, koji mu je iskreno rekao da otac neće dugo potrajati. To priznanje, izrečeno bez patetike, nosilo je težinu koju samo dete može da podnese kada govori o roditelju. Bilo je to suočavanje sa neminovnim, ali i sa hrabrošću da se istina izgovori naglas. Taj razgovor najavio je ono što je ubrzo usledilo – trenutak u kojem su stihovi ostali, a njihov tvorac otišao.
Iza Halida je ostala muzika koja se neće zaboraviti. Njegove pesme se pevaju već decenijama i to na mestima koja obeležavaju i radost i tugu – od veselja i svadbi, pa do trenutaka intime kada čovek ostane sam sa svojim mislima. Njegove reči bile su uteha i slavlje u isto vreme, a u tome se krije razlog zbog kojeg su ljudi na sahrani govorili da Halid nikada neće umreti. U kolektivnom sećanju, on ostaje zauvek prisutan.
Kako navodi „Dnevni Avaz“, ljudi su isticali da je njegova skromnost ono što ga je činilo posebnim. Bez obzira na uspeh i popularnost, Halid je ostao blizak običnim ljudima, što je i razlog što su ga svi doživljavali kao „svog“. Ovaj portal naglasio je da je ispraćaj pokazao koliko je umetnik zapravo bio deo naroda, a ne samo muzičke scene. (Izvor: Dnevni Avaz)
Radio Sarajevo je preneo kako se na ulicama moglo videti ujedinjenje različitih generacija i ljudi iz svih krajeva. Odlazak Bešlića nije bio kraj muzike, već trenutak kada su se svi podsetili koliko je njegova umetnost vredna. Njegov glas uspeo je ono što retko kome polazi za rukom – da ujedini i spoji emocije mnogih koji su ga slušali. (Izvor: Radio Sarajevo)
Portal Klix.ba je naglasio da Halid Bešlić nije bio samo izvođač pesama, već hroničar života. Njegov glas je znao da prenese tugu, radost, čežnju i ljubav, zbog čega je narod u njemu video mnogo više od pevača. U njihovom tekstu posebno se ističe da odlazak ne znači i zaborav, već prelazak u legendu. (Izvor: Klix.ba)
Njegova smrt, uprkos tuzi, postala je trenutak kolektivnog pamćenja. Pričom o njemu priča se o životu, o vremenu kada su pesme imale moć da okupe ljude i da ih podsete na ono što je zaista važno. Halid Bešlić je otišao, ali njegova muzika nastavlja da peva umesto njega. U tome je njegova večnost – u stihovima koji ostaju da traju.
Na kraju, ostaje osećaj da je Balkan izgubio glas, ali ne i pesmu. Ona će živeti, pevati se i u narednim decenijama, kao dokaz da umetnici umiru tek kada prestanu da postoje u srcima onih koji ih pamte. Halid Bešlić, svojim radom i životom, postao je deo istorije i duhovnog identiteta ovog prostora. Njegovo ime se sada izgovara sa tugom, ali i sa zahvalnošću – jer je ostavio bogatstvo koje će trajati zauvek.
