Svake godine, bez izuzetka, zakopčala bih isti kaput, stavila karmin koji je Piter najviše voleo i polako koračala ulicom koja je vodila do restorana Marigold. …..
Bio je to mali, gotovo neupadljiv lokal, sa drvenim stolicama i prozorom koji je uvek blago maglio zimi. Za druge je to bio samo restoran. Za mene – mesto gde je moj život dobio smisao.
Tu sam ga upoznala. Sedela sam sama, nervozna zbog prvog sastanka na slepo, kada je on ušao, sapleo se o prag i prosuo kišu sa kaputa po podu.
Nasmejala sam se, a on me pogledao kao da me poznaje ceo život. Od tog trenutka, nikada se nismo razdvajali. Pedeset godina delili smo večere, tišine, svađe i pomirenja – uvek za istim separeom, pored prozora.
- Kada je Piter preminuo, deo mene je otišao s njim. Ali restoran je ostao. I ja sam se vraćala. Ne zato što sam bila usamljena, već zato što sam tamo još uvek mogla da ga osetim. Konobar je znao moju narudžbinu napamet. Stolica preko puta mene uvek je ostajala prazna.
Te večeri, međutim, nešto nije bilo kako treba.
Čim sam ušla, stala sam kao ukopana.
Neko je sedeo na našem mestu.
Mladić, možda dvadesetpetogodišnjak, nemirno je gledao na sat i stezao malu kovertu kao da mu od nje zavisi život. Kada me je ugledao, naglo je ustao.
„Gospođo… Helen?“ pitao je oprezno.
„Da“, odgovorila sam zbunjeno. „Da li se poznajemo?“
Progutao je knedlu, kao da skuplja hrabrost, pa mi pruži kovertu obema rukama.
„Zamolio me je da vam ovo predam. Danas. Ovde.“
Srce mi je preskočilo. Prepoznala sam rukopis i pre nego što sam otvorila pismo. Piterov. Njegova uredna, blago nagnuta slova.
Otvorila sam kovertu drhtećim prstima.
„Helen“, pisalo je,
„ako ovo čitaš, znači da sam ispunio obećanje koje sam dao sebi pre mnogo godina. Postoji nešto što ti nikada nisam rekao, ne zato što te nisam voleo – već zato što sam se bojao da bi istina mogla da te povredi.“
Suza mi je pala na papir.
„Pre nego što sam upoznao tebe, imao sam kratak, zbunjen period u životu. Bio sam mlad, izgubljen i uplašen od odgovornosti. Jedna žena je ostala trudna. Otišao sam. Bio je to najveći kukavičluk mog života.“
Ruke su mi zadrhtale jače.
„Nikada sebi to nisam oprostio. Godinama sam pokušavao da je pronađem, da saznam šta se desilo s detetom. Nisam uspeo. A onda, pre deset godina, istina me je pronašla sama.“
Pogledala sam mladića ispred sebe. Imao je Piterove oči.
„Helen“, pismo se nastavilo,
„ako je ovaj mladić ispred tebe, onda znaš. On je moj sin. Tvoj dolazak u moj život bio je iskupljenje koje nisam zaslužio, ali koje sam dobio. Molim te, nemoj ga gledati kao moju grešku, već kao deo mene koji je preživeo.“
Mladić je tiho spustio mali predmet u moj dlan. Bio je umotan u salvetu. Unutra – jednostavan prsten. Onaj koji je Piter nosio pre braka. Mislila sam da ga je izgubio.
„Rekao je da vam kažem… da ste vi njegova prava ljubav“, izgovorio je gotovo šapatom. „I da se nada da ćete mi oprostiti što postojim.“
Podigla sam pogled. Videla sam strah. I nadu. I isto ono čekanje koje sam i sama nosila godinama.
Duboko sam udahnula.
„Kako se zoveš?“ pitala sam.
„Daniel“, odgovorio je.
Pogledala sam praznu stolicu pored sebe. A onda sam je pomerila.
„Sedni“, rekla sam. „Večera hladi.“
- U tom trenutku shvatila sam da ljubav ne prestaje sa smrću, niti se deli na pola. Ona se širi. I ponekad, čak i posle pedeset godina, otkrije novu istinu – ne da bi slomila, već da bi nas naučila kako da oprostimo.
