Započela sam dan kao i svaki drugi. Pošla sam na posao, a ćerka je bila kod bake. ….
Razgovarala sam s mužem, Damirom, dok je on ostao kod kuće, spremajući se da završi nekoliko obaveza. U tom trenutku, nisam imala pojma da će taj dan zauvek promeniti moj pogled na naš brak.
Dok sam vozila ka kancelariji, telefon mi je iznenada zazvonio. Nisam želela da odgovorim, ali nešto me je nateralo da pogledam ekran. Bio je to poziv od Džana, jedne od mojih dobrih prijateljica. Požurila sam da uzmem poziv, misleći da mi nešto hitno treba reći.
Međutim, nešto nije bilo u redu. Pre nego što sam otvorila usta da odgovorim, začula sam tihe, gotovo nečujne glasove sa druge strane. Zvučali su poznato. Bilo je to Damirovo tiho šaputanje. Zbunjena, još nisam shvatila šta se dešava, ali tada sam čula jasno – “Nemoj da kažeš mami, ljubavi. Molim te, nemoj joj reći.”
- Zadrhtala sam. Srce mi je počelo brže da kuca. Odjednom, sve se smanjilo oko mene. Moje misli su postale zbunjene, ali moje telo je bilo potpuno jasno: odmah moram da idem kući. Džana je još nešto govorila, ali nisam je slušala. Osetila sam da ne mogu da ostanem tamo ni trenutak duže. Potpuno zatečena i sa vrtlogom emocija u stomaku, zaklopila sam telefon.
Kako sam trčala prema parkiralištu, u mojoj glavi se pojavljivala samo jedna misao: Zašto je on rekao to ćerki?
Nisam imala odgovor, ali nisam smela da čekam. Srce mi je bilo ispunjeno strahom i sumnjom. Da li je moj muž, koga sam verovala, nešto skrivio? Da li je nešto što mi nije govorio bilo toliko ozbiljno da to moram da saznam od svog deteta?
- Dok sam vozila ka kući, moji misli su se vrteli. Da li to znači da ima neku tajnu? Da li mu je bilo stalo do toga da ćerka bude u tom trenutku njegov saveznik? Nisu mi se slagale sve kockice, ali duboko sam osećala da moram saznati istinu, pa čak iako to znači da će ta istina biti bolna.
Kada sam napokon došla kući, srce mi je bilo u grlu. Osećala sam se kao da ću ući u neki loš san. Prvo što sam uradila bilo je otići pravo u dnevnu sobu, gde je Damir sedeo s ćerkom, igrajući se sa njom. Oboje su izgledali normalno, ništa nije ukazivalo na to da je nešto bilo pogrešno. Ali tada, ćerka je pogledala u mene s nekom zbunjenošću, kao da je nešto skrivila.
- Damir je, videvši me, brzo ustao s mesta. Znam da se trudio da bude smiren, ali bio je očigledno nervozan. Nije znao šta da kaže. Osećala sam njegovu nesigurnost u njegovim pokretima. Na trenutak je stajao, a zatim je pokušao da izbegne moj pogled.
„Šta se dešava, Damire?“ pitala sam tiho, ali odlučno. Nije mi trebalo mnogo da shvatim da nešto nije u redu.
On je samo duboko uzdahnuo. „Nije ono što misliš…“ rekao je, ali nisam želela da nastavim razgovor na toj bazi. Pitala sam ga ponovo, ali sada je to bilo ozbiljno.
„Zašto si rekao to ćerki? Šta pokušavaš da sakriješ?“ U njegovom glasu je bilo malo straha, ali i mnogo izbegavanja.
- Zamolio je ćerku da ide u njenu sobu na trenutak, dok smo nas dvoje razgovarali, i tada sam ga upitala iznova. Nije mogao da mi odgovori odmah, ali ubrzo mi je priznao.
„Znaš…” rekao je smireno, dok je spuštao pogled. “Stvar je u tome što… zbog posla, nisam mogao da budem u poslednje vreme dovoljno prisutan. I bila je neka situacija… ti bi se ljutila. Znaš, bilo je teško, ali nije ništa ozbiljno, samo… nije nešto što bi trebalo da znaš.”
Njegov odgovor je bio, čini se, samo još jedna smirena odbrana. „Samo sam se trudio da sve zadržiš pod kontrolom,“ rekao je, a zatim je spustio glavu.
- Tada sam shvatila – sve što me je zadrhtalo do sada nije imalo puno veze sa njim. Njegovo ponašanje je bilo odraz njegovog nesvesnog preživljavanja. Osećala sam se duboko tužno, ali sam znala da je stvarnost nešto što moramo oboje da priznamo. Ispod svega, bio je neko ko je bio preplavljen sopstvenim nesigurnostima, kao i mi svi.
Tog trenutka, otkrila sam da je jednostavno važno suočiti se sa svakom tajnom, ma koliko bila bolna. Ali istovremeno, morala sam da verujem da ću zajedno s njim i ćerkom pronaći način kako da izlečimo rane koje su ostale.
