Baka Stana je živela skromno i mirno, u staroj kući koja je tiho škripala na svaki vetar. …
Njena jedina imovina bila je mala limena kutija u kojoj je čuvala novac – ušteđevinu koju je odvajala kako ne bi bila teret svojoj porodici.
Verovala je da će joj ovaj novac omogućiti da živi dostojanstveno do kraja svog života. Međutim, život je imao drugačiji plan za nju.
- Sused Milan, vredan otac troje dece, suočavao se sa teškim vremenima. Nakon gubitka posla, računima su se nagomilavali dugovi, a jedne zime, ekipa elektrodistribucije je došla da isključi struju zbog neplaćenih računa. Milan je bio očajan, molio je da mu daju još malo vremena, ali bila je doneta odluka da struja bude isključena. Tada je baka Stana, koja je sve posmatrala sa svog prozora, donela neobičnu odluku. U tišini je otvorila svoju kutiju u kojoj je držala svu svoju ušteđevinu i otišla do Milana.
„Neka deca imaju svetlo“, rekla je, donoseći sav novac koji je godinama štedela. Milan je pokušao da odbije, govoreći da joj neće uzeti, ali baka Stana nije odustajala. Sa njenom pomoći, Milanova porodica je ostala sa strujom, a deca su mogla da nastave normalno da žive. Iako mnogi iz sela nisu razumeli njen postupak i često su je kritikovali govoreći da je ostala bez ičega i da je previše dala, baka Stana je ostala mirna. U njenom srcu, čin pomoci bio je ispravan, i to je bilo sve što joj je bilo potrebno.
- Međutim, život je imao još jednu iznenađujuću lekciju za nju. Zima je bila sve hladnija, a situacija je postajala teža. Jednog dana ispred njene kuće zaustavio se veliki kamion, a radnici su počeli da iznose šporet, frižider, krevet, dušek i drva za zimu. Baka Stana je bila zbunjena. Nije razumela šta se dešava. “Sigurno je greška”, šapnula je. “Ne mogu ovo da platim.” Međutim, radnici su joj objasnili da nije bilo greške. Firma kojoj je Milan bio poznat je odlučila da joj uzvrati za sve što je učinila. Na kraju, sve što je dala za druge vraćeno joj je u obliku onoga što joj je bilo potrebno za miran život. Baka Stana je bila oduševljena, ali i zbunjena.
„Žena koja daje, čak i kada ima malo, zaslužuje da živi dostojanstveno“, bila je poruka koju je firma poslala, a Milan je bio taj koji je prvi došao da podeli sreću sa njom. Zagrlio je Stanu i rekao: „Rekao sam da dobrota uvek nađe put da se vrati.“ Komšije koje su je ranije kritikovali, sada su stajale u tišini, shvatajući pravu vrednost ljubaznosti, nesebičnosti i pomoći koju je baka Stana pružila. Tog dana, u srcima mnogih, promenila se percepcija dobrote. Njena kuća je postala najtoplije mesto u selu, i to ne samo zbog fizičke topline, već zbog ljubavi i poštovanja koje je ona nesebično delila.
- Baka Stana je živela još deset mirnih i lepih godina, okružena toplinom, ljubavlju i poštovanjem, znajući da su svi ti lepi trenuci života posledica njene nesebičnosti. Njena priča ostala je zapisano u sećanjima svih onih koji su je poznavali. Naučili su nešto dragoceno: dobra dela se nikada ne gube. Svi ti trenuci ljubaznosti i podrške, bez obzira koliko skromni izgledali, uvek će se naći na svom putu da se vrate onome ko ih je pružio.
