Emma je radila kao medicinska sestra u bolnici već godinama, a njen posao je obuhvatao sve, od pružanja medicinske pomoći do teških emotivnih trenutaka. …
No, nijedna pacijentova situacija nije je ostavila tako duboko dirnutom kao ona koju je doživela s Markom.
Marko je bio pacijent u komi već pet godina, nakon ozbiljne saobraćajne nesreće. Često su joj govorili da nije verovatno da će se ikada probuditi, ali Emma nije mogla da se pomiri s tim.
Svakog dana je dolazila, sedeći pored njega, šaptala mu reči podrške, brinula se o njemu kao da je to neko njen. Svake noći je prišavala ruku uz njegovu, razgovarajući s njim, nadajući se da će ga njene reči probuditi iz dugog sna.
- Niko nije mogao da je uveri da će se to ikada dogoditi, ali Emma je jednostavno verovala. U trenutku kada je bila u njegovoj sobi, bolnica je postajala tiha, sve je nestajalo, i jedino što je ostajalo bila je ona i Marko. Pričala mu je o svemu: o zvezdama na nebu, o tome koliko su stvari koje su joj se činile važnim sada bile male u poređenju s njim. Prošlo je mnogo meseci, i ponekad je sumnjala da li to što radi uopšte ima smisla. No, sve je bilo drugačije onog dana, kada je Marko iznenada otvorio oči.
Nije bilo nikakvih znakova koji bi ukazivali da će se to desiti. Probudio se, tiho i postepeno, kao da je tek sada shvatio gde se nalazi. Emma nije mogla da veruje. Srce joj je bilo u grlu dok je gledala u njegove oči koje su se polako fokusirale. On ju je gledao, ne razumejući šta se događa, ali u njegovom pogledu bilo je nešto što je sve promenilo. Osećala je kako joj suze počinju teći niz lice, ali nije mogla da prestane da gleda u njega. “Marko”, prošaptala je kroz suze, “probudio si se… nakon svega ovoga…”
Marko je okrenuo glavu ka njoj, a na njegovom licu nije bilo mnogo izraza. Ali onda, kao da je nešto kliknulo u njemu, podigao je ruku i uhvatio njenu. “Emma…”, rekao je tiho, njegov glas bio je slab, ali jasan. “Zašto mi to radiš? Zašto si tu, dan za danom? Da li ti… misliš da sam se probudio zbog tebe?”
- Emma je samo ćutala, srce joj je bilo ispunjeno emocijama koje nije mogla da stavi u reči. Znala je da su svi ti meseci provedeni uz njega, sve te tihe noći, sve one misli i molitve koje je uputila, sada postale nešto više. Nije samo brinula o njemu; postojala je neobjašnjiva veza koja je sve povezivala, nešto što je prelazilo granice onoga što je bilo fizički prisutno. Marko je ponovo progovorio, ovoga puta s nežnošću koja ju je potpuno iznenadila. “Emma, da li si ikada pomislila da… možda ja nisam samo pacijent za tebe? Možda sam nešto više od toga. Možda sam bio tvoj način da pronađeš sebe kroz sve ovo…”
Njegove reči su bile poput udarca u stomak, ali s nekom vrstom lepote koja je ispunila sobu. Emma je morala da stane na trenutak, da upije svaki deo tog trenutka. Marko je bio probuđen, ali to nije bilo samo fizičko buđenje. To je bilo emocionalno buđenje za oboje. Njihova povezanost, koja je do tada bila samo duboka briga i nadanje, sada je bila nešto više, nešto što nije imalo granica.
Kroz suze koje su joj klizile niz obraze, Emma je shvatila da ništa više neće biti isto. Probudio je nju, kao što je on sada bio probuđen. Nije se radilo samo o tome da je on konačno otvorio oči. Bilo je to nešto dublje, neizrečeno, ali jasno poput svetlosti u najtamnijoj noći.
“Izvinjavam se”, rekla je tiho, ali iskreno, gledajući ga u oči. “Nikada nisam pomislila da bih se zaljubila u nekog kao što si ti, ali… ne znam kako bih mogla da budem nešto drugo, osim toga.” Njene reči bile su iskrene, ali zbunjene. Marko se nasmešio, iako se borio sa slabostima koje je osećao zbog svoje dugotrajne nesvesnosti.
“Ne moraš da se izvinjavaš”, odgovorio je. “Niko ne bira svoje osećaje. Ali obećavam ti da ništa više neće biti isto.”
- I tako, dok su tišina i suze ispunjavale prostoriju, Emma je znala da su njihovi životi zauvek promenjeni. Počelo je s verovanjem, s nadom da će se probuditi. I dok je ona držala njegovu ruku, znala je da su oboje sada probuđeni na način koji nisu ni mogli da predvide. A to je bio samo početak njihove nove stvarnosti.
