U danasnjem clanku Vam donosimo jedno jako emotivnu priču,pročitajte i saznajte više….
- Nikada nisam verovala da će moj život stati u jednu odluku – prodati kuću koja mi je bila utočište, da bih ispunila san svojoj unuci. To nije bila obična kuća. To su bile naše uspomene, svaki zid je šaputao o smehu, o suzama, o nečemu što se ne može kupiti. Ali kada sam videla kako joj oči sijaju dok mašta o svom venčanju, znala sam da želim da joj dam ono što ja nikada nisam imala – dan kada će se osećati kao princeza.
U njenom glasu bilo je nešto krhko, kao da se boji da sanja previše. Tada sam odlučila: nema straha. Biće baš onako kako ona poželi. Prodala sam kuću i taj novac joj predala, uz osmeh i tihe reči: „Neka ovo bude tvoj početak, ljubavi.“
I mislila sam – biću deo svega. Biću rame koje će joj pomagati da bira cveće, suknju, muziku. Ali kako su dani prolazili, shvatila sam da me niko ništa ne pita. O svemu su odlučivali drugi, dok sam ja stajala po strani, nevidljiva.
I onda, jednog dana, stigla je pozivnica. Ne u moju ruku, ne na moje ime. Nije je bilo. Na svadbu na koju sam položila svoje srce, nisam bila pozvana.
Sećam se kako mi je drhtala ruka dok sam skupljala krhotine srca u tišini. Nisam ljutila nikoga, nisam vikala. Samo sam ćutala. I bolelo je, bolelo do kostiju. Pitala sam se – da li sam bila samo prolaznik u njenom životu, iako sam mislila da sam stub?
Noć pred svadbu, dok sam sedela u sobi, vrata su se otvorila. Moja unuka je stajala tu, uplakana, u beloj haljini koja je još mirisala na krojačicu. „Bako… bez tebe ništa nema smisla.“ Ruke su joj drhtale dok me je grlila. „Pogrešila sam. Svi su me savetovali, svi su gurali svoje ideje, a ja sam tebe gurnula dalje… a ti si jedina koja me nikada nije pustila.“
- U tom zagrljaju osećala sam da ništa nije izgubljeno. Oči su joj tražile oproštaj, a srce joj je tražilo moje prisustvo. I ja sam shvatila – oproštaj je najlepši dar koji mogu da dam.
Na dan venčanja, nisam sedela među gostima. Nisam bila u senci. Držala sam je za ruku dok je koračala ka oltaru. Ljudi su ćutali, iznenađeni, a ona je zastala i glasno rekla: „Ova žena je moja porodica, moj temelj, moja snaga. Bez nje, ne bi bilo ni ovog dana.“
Suze su klizile niz moj obraz, ali ovog puta bile su to suze ponosa. Nisam dala kuću za prazne zidove. Dala sam je za trenutak u kojem sam shvatila da ljubav nikada ne nestaje, čak i kada je ljudi ponekad zaborave ili potisnu. Ljubav pronađe put nazad.
Kasnije, dok su muzika i smeh punili noć, posmatrala sam je kako pleše. U tom plesu, u njenom osmehu, videla sam i sebe – onu koju život često nije mazio, ali koja je imala snagu da i dalje voli.
Nije važno što nisam imala svoje mesto na pozivnici. Moje mesto je bilo u njenom srcu, i tamo je ostalo zauvek.
I ako ikada neko pita – šta znači voleti, reći ću: znači davati i onda kada ne znaš hoće li biti vraćeno. Znači verovati i kada te izbace iz snova. Znači stajati, čak i kad te zaborave, jer ljubav se ne meri priznanjem, već postojanošću.
A ja sam postojala. I kada su me zaboravili. I kada su me ranili. I kada su me ponovo pronašli.
Jer ljubav, kad je prava, nikada ne nestaje. Ona čeka. I uvek pobedi.
