Petar je te večeri drhtao više od hladnoće. Drhtao je od tišine, od godina koje su ga pritisle, od zime koja je izgledala duža nego ikada. Stara kuća na kraju sela bila je hladna kao podrum, a šporet je ćutao jer u njemu više nije bilo drva…..
U uglu sobe stajala je rasklimana stolica, nekada napravljena njegovim rukama, dok je još bio stolar kog su svi zvali majstor Petar. Sada je od te stolice ostao samo jedan nogar, poslednje što je imao da baci u vatru.
Badnje veče je dočekao u kaputu. Ispod kaputa, džemper je bio tanak, ali ga je nosio godinama, kao uspomenu na suprugu koja mu ga je isplela pre nego što je otišla zauvek. Na stolu je stajao tanjir sa malo pasulja i komad suvog hleba. Nije se žalio. Naučio je da ćuti.
U džepu je imao poslednjih 200 dinara. Dovoljno za hleb, pomislio je, i to je bilo sve. Izašao je napolje, u noć prekrivenu snegom koji je škrgutao pod njegovim cipelama. Vetar je sekao lice, ali Petar je išao polako, pognute glave, navikao da ga niko ne primeti.
Na povratku iz prodavnice, nešto tamno u snegu privuklo mu je pogled. Sagao se teško, uz bolan uzdah, i podigao debeli novčanik. Bio je težak. Pretežak da bi bio prazan. Kada ga je otvorio, ruke su mu zadrhtale još jače – unutra su bile novčanice od 500 evra, uredno složene, i dokumenta.
- Srce mu je udaralo kao ludo. U glavi mu se pojavio glas, tih ali uporan: „Uzmi. Kupi drva. Kupi hranu. Spasi se bar ove zime.“ Za te pare mogao je da kupi ogrev za celu sezonu. Mogao je da prestane da loži nameštaj, da se ogreje kao čovek, da jede kako treba.
Ali onda je ugledao fotografiju. Mala beba, umotana u ćebe, sa velikim očima. I ime na ličnoj karti – Marko. Mladić iz susedne ulice. Znao je da ima dete, znao je da jedva sastavlja kraj s krajem.
- Petar je zatvorio oči. U stomaku je osećao glad, u kostima hladnoću, ali u grudima nešto jače od oboje. Stegao je novčanik i okrenuo se. Tri kilometra. Peške. Po mećavi.
Kada je stigao do Markove kuće, prsti su mu bili ukočeni, a noge mokre. Pokucao je. Vrata je otvorio mladić sa podočnjacima i zabrinutim licem. Kada je video novčanik, Marku su klecnula kolena.
„Tražio sam ga svuda… to je za kiriju… sutra…“ glas mu se lomio.
Petar je samo pružio ruku. „Nisam doneo da naplatim poštenje, nego jer je tvoje.“
Marko je pokušao da mu gurne novac u ruku, da ga zadrži, da mu zahvali. Petar je odmahnuo glavom. „Nemoj, sine. Ako uzmem, nije to to.“ Okrenuo se i otišao nazad, u noć, u hladnu kuću, sa praznim džepovima, ali uspravnih leđa.
Te noći je ložio poslednji komad stolice. Plamen je bio slab, ali mu je grejao ruke dok je tiho izgovarao molitvu.
- Na Božićno jutro probudila ga je buka kakvu nije čuo godinama. Dubok, snažan zvuk motora. Pomislio je da sanja. Ali zvuk nije prestajao. Obukao je kaput i otvorio vrata.
Ispred kuće stajao je veliki kamion. Iz njega su se istovarala drva. Mnogo drva. Cela gomila, visoka skoro kao kuća. A pored kamiona stajao je Marko.
Petar je zaplakao. Bez stida. Kao dete.
„Rekli ste da ne želite nagradu“, rekao je Marko tiho. „Ovo nije nagrada. Ovo je zahvalnost. I lekcija koju neću zaboraviti.“
Za Markom su došli i drugi. Komšije. Ljudi koje Petar godinama nije video. Doneli su hranu, ćebe, lekove. Neko mu je stavio novu jaknu na ramena.
Kada su otišli, Petar je ušao u kuću, naložio šporet pravim drvima i seo pored vatre. Toplota je polako ispunila prostor, ali još više je ispunila njega.
Tog Božića, Petar je shvatio: poštenje ne greje odmah, ali kada dođe – greje dugo, duboko i zauvek.
