Nisam planirala da ispričam ovu priču. Dugo sam je nosila u sebi, kao kamen koji se ne vidi, ali pritiska svaki dah. …..
Možda zato što sam se bojala da će neko reći da preuveličavam. Ili još gore – da sam bila naivna. Ali istina je jednostavna i bolna: mama je dobila demenciju, a ja sam izgubila sve osim savjesti.
Kada je dijagnoza stigla, bila je to tiha rečenica izgovorena u ordinaciji, bez dramatike. Kao da nam je neko rekao da pada kiša. Moja braća i sestre su reagovali brzo, gotovo efikasno. „Ovo je previše za nas“, rekli su. „Ona više ne zna ko si. Zašto bi bacala svoj život?“ Već iste sedmice mama je bila u staračkom domu. Ja sam jedina rekla „ne“.
Uzela sam je kod sebe.
U početku sam mislila da ću izdržati. Govorila sam sebi da je to samo faza, da će biti teško, ali da je to ipak moja majka. Ona me je rodila. Ona me je učila da vežem pertle, da čitam, da ne lažem. Kako da je sada ostavim? I da, nekad me nije prepoznavala. Nekad bi me pitala ko sam i zašto sam u njenoj kući. Te rečenice su rezale dublje od bilo kakve uvrede, ali sam ostajala.
- Polako sam gubila posao. Kasnila sam, nisam imala kome da je ostavim. Plata je nestala, a sa njom i ušteđevina. Dani su se pretvorili u rutinu hranjenja, presvlačenja, noćnih buđenja i suza koje sam brisala kad me ne vidi. Braća i sestre nisu dolazili. Nikada. Ni za rođendan. Ni za praznike. Samo tišina.
Mama je nekad znala biti gruba. Demencija ne bira reči. Govorila bi da sam joj strana, da sam joj ukrala stvari, da hoću da je povrijedim. A onda bi, u rijetkim trenucima jasnoće, uzela moju ruku i rekla: „Dobro je što si tu.“ Zbog tih rečenica sam ostajala.
Kada je umrla, bila sam prazna. Ne slomljena, ne u suzama – prazna. Kao da sam već sve isplakala prethodnih godina. Na sahrani su se pojavili svi. Zagrljaji, ozbiljna lica, riječi koje su zvučale pristojno, ali prazno. Tri dana kasnije, došli su zbog testamenta.
Sve je bilo podijeljeno jednako.
Nisam se svađala. Nisam rekla ni riječ. Nisam im spomenula neprospavane noći, izgubljene godine, ni činjenicu da mama nije vidjela njihova lica godinama. Samo sam potpisala papire i otišla kući. Te večeri sam prvi put pomislila da sam možda pogriješila. Da sam trebala biti sebičnija.
Tri dana kasnije zazvonio je telefon.
Nepoznat broj.
- Muški glas, miran, siguran. Predstavio se kao notar iz drugog grada. Rekao je da me zove u vezi s mojom majkom. Prvo sam pomislila da je greška. Ili neka prevara. Onda je rekao nešto zbog čega mi se tijelo sledilo.
„Vaša majka je imala dodatni testament. Tajni.“
Nisam mogla govoriti.
Rekao je da je mama, dok je još imala lucidne trenutke, došla sama. Bez ikoga. Donijela je dokument u kojem je jasno pisalo da se sve što je njeno – kuća koju niko nije spominjao, stara štednja o kojoj nismo znali, pa čak i porodični nakit – ostavlja meni. Samo meni. Uz jednu rečenicu.
„Ona je bila moja kćer i kad sam ja zaboravila ko sam.“
Plakala sam prvi put nakon njene smrti.
Ne zbog novca. Ne zbog pravde. Nego zbog toga što je, čak i dok je gubila sjećanja, ona znala istinu. Znala je ko je ostao. Ko nije okrenuo leđa. Ko je birao nju, čak i kad je bilo najteže.
- Danas još uvijek nemam posao kakav sam imala. Još uvijek nosim umor u kostima. Ali više nemam sumnju. Neki gubici se ne mjere novcem, a neke pobjede dođu tiho, onda kad pomisliš da si sve izgubio.
I da, mama me je ponekad zaboravljala.
Ali nikada me nije izdala…..
