Bila je to jedna od onih neobičnih situacija u životu, kad se sve čini uobičajeno, ali duboko u srcu nosi nešto neobično…..
Putovala sam tada, kao i mnogi putnici na letovanju. Bilo je to prelepo popodne, sunce je milovalo kožu, a more je u daljini mirno talasalo.
Rezervisala sam svoje mesto pored prozora, gde sam zamišljala da ću imati tišinu, prostora i potpunu privatnost. Ali, život je imao drugačije planove za mene.
- Sedeći, oslonjena na stolicu, i razmišljajući o svim stvarima koje treba da uradim, bila sam iznenađena kad sam čula suze. Okrenula sam se prema svom susedu, maloj devojčici od sedam godina, koja je sedila pored mene. Njene oči bile su pune suza, a usne drhtale. Nije mogla da prestane da plače.
„Šta nije u redu?“ upitala sam je, ne znajući kako da reagujem.
Devojčica je gledala kroz prozor, ali nije mogla da vidi ništa, jer je svet napolju bio sakriven od nje. Htela je da gleda kroz prozor, da vidi svet, ali nije mogla, jer se nalazila na pogrešnoj strani. “Želim da vidim šta je napolju”, šapnula je. Osećala sam njenu tugu, njenu želju da doživi nešto više, kao da joj je svet bio previše uzak.
- Njen otac, vidno zabrinut, okrenuo se prema meni. „Izvinjavam se, da li biste mogli da se zamenite s nama? Moja ćerka stvarno želi da pogleda van.“
Bio je to trenutak u kojem nisam znala šta da odgovorim. S jedne strane, žao mi je bilo te male devojčice, njene čežnje, ali s druge strane, to je bilo moje zagarantovano mesto. Nisam želela da ga izgubim. Ipak, nisam mogla da je ostavim da plače.
„Ne mogu“, odgovorila sam smireno. „Ja sam već rezervisala ovo mesto i stvarno mi je važno da ostanem tu.“
Otac devojčice me je pogledao sa nekim blagim razumevanjem. „Razumem… ali zaista je to veoma važno za nju.“
- U tom trenutku, jedan od stjuardesa prišao je i rekao mi da treba da obavim svoj razgovor. Njegove reči nisu imale smisla u tom trenutku, ali sam ga poslušala. I dok sam se vraćala nazad, nisam mogla da se ne setim očiju devojčice. Njena želja, njena patnja, svi su mi to ostali u srcu.
Onda je došao trenutak koji me je šokirao. Devojčica je prišla, ali ovog puta nije plakala. Nije bilo suza. Umesto toga, u njenim očima bio je prepoznatljiv izraz smirenosti, kao da je prihvatila svoju sudbinu.
„Molim vas, možete li da se pomerite?“ upitala je tiho. Iako je bila mlada, glas joj je zvučao kao da je odrasla pre vremena.
- Zaledila sam se na trenutak. Devojčica nije bila ljuta. Nije bila besna. Nije čak ni plakala. Ali njene reči su me dotakle, dublje nego što bih ikada mogla da zamislim.
„Odrasla si žena, ali si i dalje veoma nezrela“, rekao mi je njen otac pre nekoliko trenutaka. Te reči su me pogodile. Možda je on bio u pravu. Možda je vreme da prestanem da se ponašam kao neko ko je zaglavljen u prošlim odlukama i da počnem da razmišljam o tome što drugi žele. Ta mala devojčica je uspela da me nauči više u tih nekoliko sekundi nego što bih mogla da naučim za celu godinu.
- Iako nisam zamenila svoje mesto, i dalje se sećam tih trenutaka. Da sam to učinila, možda bih samo olakšala nečiji dan. Ali, možda je i ovaj trenutak bio onaj pravi za mene – da shvatim da ponekad, čak i u najsitnijim trenucima, ono što nas najviše pogađa nije samo ono što želimo, već i to kako utičemo na druge. Jer, ona mala devojčica nije samo želela da vidi spoljašnji svet. Ona je zapravo želela da svet bude lepši, bar na trenutak. I u tom trenutku, ona je zapravo učila mene kako da gledam svet drugačije.
