U današnjem članku želimo podeliti priču koja nam pokazuje koliko su međuljudski odnosi i prijateljstvo snažni, emotivma prica u nastavku clanka….
čak i u trenucima kada je cela zajednica pogođena strašnim okolnostima.
Ova dirljiva priča o Ljubi i Hasanu iz Bosne i Hercegovine, koja se desila tokom rata u Bosni, pokazuje da prava ljudskost i prijateljstvo ne poznaju nikakve granice – ni verske, ni nacionalne, ni političke.
- Ljubo je bio Srbin iz okoline Doboja, a njegov komšija Hasan bio je musliman. Njihovo prijateljstvo trajalo je još od detinjstva, a kao odrasli muškarci, njihovi životi su se nastavili paralelno, obojica su gradili kuće i živeli blizu jedni drugih. Svako veče su sedili na klupi ispred Hasanove kuće, pričajući o životu, porodici i svakodnevnim brigama. Bili su primer što znači dobar komšijski odnos – pun poštovanja i međusobne pomoći.
Međutim, dolaskom rata sve se promenilo. Rat u Bosni doveo je do haosa, straha i nesigurnosti. Ljubo je bio prestravljen, nije znao kome da veruje niti gde da ode. U tom trenutku, njegov prijatelj Hasan je stao uz njega. „Ti si moj brat, a brat se ne ostavlja u nevolji“, rekao je Hasan, nudeći mu da se sa porodicom skloni u njegovu kuću. Iako je Ljubo bio uplašen da bi time mogao dovesti Hasana u opasnost, kada su počele prve granate, nije imao izbora i prihvatio je ponudu.
- Mjeseci su prolazili, a Ljubo i njegova porodica su živeli pod istim krovom sa Hasanovom porodicom. Život je bio skroman, hrana je bila oskudna, ali su delili sve što su imali. Deca su se igrala zajedno, uprkos ratnoj zbilji koja ih je okruživala. Zajedno su provodili dane u strahu, noći su provodili u podrumu, dok su užasne detonacije odjekivale izdaleka. Hasan je čak ostajao budan celu noć, samo da bi mogao obezbediti sigurnost svojim prijateljima. Ljubo nikada nije zaboravio tu nesebičnu brigu.
Kako je rat počeo da jenjava, Ljubo je odlučio da se sa porodicom preseli u Novi Sad, u nadi da će tamo pronaći sigurnost i početi iznova. Dan rastanka sa Hasanom bio je emotivan. Ljubo i Hasan su se izljubili kao braća, obećavajući jedno drugome da će se ponovo sresti. „Nikada neću zaboraviti šta si učinio za mene“, rekao je Ljubo kroz suze.
- Međutim, nakon što je stigao u Novi Sad i počeo da se smiruje, život je počeo da se vraća u normalu. Ljubo je pronašao posao, a deca su krenula u školu, ali nije mogao da izbriše uspomene na svog dragog prijatelja Hasana. Srce mu je bilo ispunjeno zahvalnošću prema čoveku koji mu je spasio život, iako nije mogao da se oduži onako kako je želeo.
Onda su stigle vesti koje su ga pokosile. Hasan je poginuo nekoliko meseci nakon njihovog rastanka, pogođen zalutalim metkom dok je pomagao starijoj komšinici da donese drva. Ljubo nije mogao da veruje. Čovek koji je riskirao sve da ga spasi, nestao je na najbesmisleniji način. Taj gubitak ga je slomio i ostavio mu ogromnu prazninu. “Nikada nisam osetio tako veliku bol”, kaže Ljubo, jer nije imao priliku da se oprosti na način na koji je želeo.
