U današnjem članku pišemo o jednoj od najuzbudljivijih, ali i emotivnih priča koje su se desile u šumi, a šumar, koji je decenijama radio u ovom okruženju, nikada neće zaboraviti taj trenutak…..
Priča počinje jednim običnim danom, koji je za njega trebao biti samo još jedan radni dan u prirodi, ali se sve promenilo kada je ugledao nešto što nikada nije očekivao.
Šumar je bio veteran u svom poslu, sa više od dvadeset godina iskustva u šumariji. Tokom svih tih godina, video je gotovo sve – požare, krivolovce, ranjene životinje, pa čak i ljudsku okrutnost prema prirodi.
Mislio je da je ništa više ne može iznenaditi, ali tog hladnog zimskog jutra, njegov instinkt mu je govorio da nešto nije u redu.
- Pošao je na svoj običan zadatak, usmerio svoj stari auto sa glavnog puta ka uskoj, skoro zaboravljenoj stazi koja je vodila u duboku šumu. Hladni zrak je probijao njegovu jaknu, a svaki korak se osećao teže, kao da ga sama šuma upozorava na nešto strašno. Iako je svaka staza, svaki oboren panj i svaka čistina bila poznata, tog dana je nešto bilo drugačije. Osjećao je nelagodnost koju nije mogao objasniti.
U trenutku kada je skrenuo sa puta, iz dubine šume dopro je zvuk koji ga je potpuno zbunio. To nije bio zvuk divlje životinje, niti zvuk koji bi mogao doći od bilo kojeg stvorenja koje je poznavao. Bio je to jecaj, suznih tonova, zvuk pun bola i očaja. Zvuk je bio toliko tužan da je šumaru srce stalo na trenutak.
- On je znao da nešto nije u redu, te je ugasio motor i pažljivo slušao. Zvuk se ponovio, još jasnije i strašnije, odjekujući kroz tišinu. To nije bilo nešto što bi učinila divlja životinja. Ako bi uhvatili životinju, njen zvuk bi bio drugačiji. Ovaj je bio prepun patnje. Bio je to poziv u pomoć.
Šumar je izašao iz auta i uzeo baterijsku lampu. Iako je već imao iskustva s raznim situacijama u šumi, ovaj put je osećao strah, strah koji nije mogao objasniti. Koračao je dublje u šumu, a plač je postajao sve jasniji. I dok je šumom prolazio, znao je da nešto mora biti tu, blizu.
- Na jednoj krivini staze, ugledao je prizor koji ga je šokirao. Na vlažnoj zemlji sedelo je štene, tek beba, možda ne starije od mesec dana. Njegova mokra i prljava dlaka bila je prekrivena znojem, telo mu je drhtalo od hladnoće, a ogromne tamne oči gledale su ga sa strašnom tugom i očajem. Štene je bilo preplavljeno strahom, ali i odlučnošću da zaštiti ono što je držalo.
Na tlu je ležao stari džak, koji je štene čuvalo kao da je njegov život zavisio od toga. Šumar je odmah osetio da nešto nije u redu, da ovo štene nije tu slučajno. Nije to bila slučajnost. Neko ga je ostavio tu, da čuva nešto što mu je bilo jako važno.
- I tako je šumar pažljivo podigao džak. Džak je bio težak, ali ne tvrd kao kamen. Neka nespretna i tihi pokreti u džaku odavali su da nešto živo pomera se unutar njega. Šumar je stao, zadrhtao i gotovo izgubio svest od straha. Nešto u njemu, nešto u njegovom srcu nije mu davalo mira.
Polako je otvorio džak. I kada je tkanina popustila, ono što je video unutra… nije mogao ni da izgovori reč. Unutar džaka je bila… beba, ljudsko biće, koje je bilo napustilo. Njene oči su bile zatvorene, telo je bilo hladno i prekriveno prljavštinom, ali, uz svu tu tugu i očaj, beba je bila živa.
Šumar je shvatio da je štene zapravo štitilo životnu tajnu, životnu vrednost koja je bila zlostavljana, napustila i prepuštena sudbini. Taj trenutak je promenio sve u njemu. Osjećao je krivicu, žalost, ali i odlučnost da učini sve što je moguće da spasi ovo dete.
- Beba je bila simbol nade u svetu punom zla. Iako je šumar bio iznenađen, ali i uplašen, bio je spreman da preuzme odgovornost i da pomogne onome ko je bio najslabiji i najranjiviji.
Za njega, ova priča postala je simbol svega što je pogrešno u ljudskom društvu, ali i snaga nade koju štene nosi. A šumar, koji je sve to posmatrao, znao je da mu je život dao priliku da spasi ne samo ovu bebu, već da pomogne promeniti sudbinu svakog živog bića, bez obzira na to koliko bilo maleno ili ranjeno.
