Tog običnog dana hodala sam ulicom, uobičajeno, bez ikakvih očekivanja. Sunce je obasjavalo trotoar, a u mom umu nije bilo ničega neobičnog. …..
No, sve se promenilo u trenutku kad sam spazila ciganku s djetetom kako stoje na trotoaru. Njihovi pogledi, zamišljeni i tužni, zadržiše moju pažnju. Nisu molili, nisu tražili ništa, ali ja nisam mogla proći pored njih. Neko me nagonilo da zastanem.
„Ponesi ovo,“ rekla sam, pružajući joj svoj ručak. „Možda ti pomogne.“
Ciganka je podigla pogled i pogledala me s nekim čudnim, zahvalnim izrazom na licu. Bez riječi je uzela, samo klimnuvši glavom u znak zahvalnosti. I dok sam se okretala da nastavim svoju rutinu, čula sam brzo korake iza sebe. Okrenula sam se, i pred očima mi je stajala mala djevojčica, možda desetak godina, ozbiljnog pogleda koji nije odgovarao njenoj dobi.
Grčevito mi je zgrabila ruku, povukla me prema sebi i šapnula riječi koje nisu imale nikakvog smisla, ali su mi prošle kroz tijelo poput hladnog noža:
„Pazi šta radiš, ništa nije onako kako izgleda. I oni koji misle da su sigurni… nisu. Zla dolaze kroz vrata koja sama otvoriš.“
- Trnci su mi prošli niz kičmu, i bez da sam im pružila odgovarajući odgovor, oslobodila sam se njezinog stiska i požurila dalje. Njene riječi, taj tajanstveni šapat, odjekivali su u mom umu. Osjećala sam da se nešto neobično dogodilo, ali nisam mogla staviti prst na to. No, kad sam došla kući, misli su mi bile haotične. Neko je čudno osjećanje u meni palilo alarm. Da li je ta mala djevojčica samo pričala iz maštovitosti, ili je nešto zaista bilo duboko iza nje?
Tijekom noći nisam mogla da spavam. Okretala sam se u krevetu, osjećajući potrebu da saznam više. Djevojčica nije bila samo slučajan susret. Njene riječi nisu bile samo puka deca koja izgovaraju misteriozne fraze. Bilo je nešto u tom susretu što me povuklo, nešto tajanstveno što nisam mogla da shvatim.
- Sutradan, nisam mogla da se opustim. Osećala sam da moram proveriti, da moram saznati više o ovoj cijeloj situaciji. Bez mnogo razmišljanja, odlučila sam da se vratim na to isto mjesto. Uključila sam diktafon, uvjerena da će me sve što sam čula noćas naterati da nešto preduzmem.
Došla sam do istog trotoara, i ponovo sam ugledala ciganku i njenu kćerku. Sada su stajale u tišini, ali ništa nije bilo isto. Iako su izgledale mirno, nisam mogla da zaboravim njen pogled. Moje ruke su se stisnule, a srce mi je bilo u grlu. Da li su me pratili? Da li je to bila samo slučajnost?
Pokušala sam da ostanem što mirnija. Na brzinu sam krenula dalje, kao da ništa nije bilo. I dok sam hodala, uključivši diktafon da zabeležim svaki zvuk, nisam primetila ništa čudno, osim vlastitog disanja koje se ubrzavalo. Svi su mi izgledali isti, prolaznici kao i obično, ali tada sam čula nešto – neprepoznatljiv šum u pozadini. To su bile riječi koje su izlazile iz djeteta, jasne i nepogrešive.
„Ne idi u tu kuću. Ne otvoraj vrata. Oni koji je zovu, nisu ljudi,“ šaputala je glasno, dovoljno da snimak zabeleži te riječi.
- Srce mi je zadrhtalo. Onda je usledilo nešto što nije moglo biti slučajno. Iza mog leđa začuo se korak, zatim tiho zvono. Okrenula sam se, ali pred očima nije bilo nikoga. Samo neobjašnjivi, ledeni dah na mom vratu. Ostala sam zabezeknuta.
Požurila sam kući, čuvši korake i šaputanje, ali ne mogavši da razjasnim šta se dešavalo. Samo sam znala jedno – sve što mi je ta djevojčica šaptala nije bilo slučajno. I tek tada sam shvatila da nisam samo ušla u nečiji svijet, već u nečiju opasnu igru, od koje nisam smela da se povučem.
- Otvorila sam diktafon i sa strepnjom slušala snimak – i sve što sam čula paraliziralo me je. To nije bila obična ulična maštovitost. To je bila opomena. I sada više nisam imala izlaza
