Zima je bila surova te godine. Snijeg je padao neprestano, pokrivajući selo kao pokrivač, čineći sve hladnijim i surovijim nego ikada prije. .,,,,,,
Marko, dvanaestogodišnji dečko iz malog sela, nije imao puno – samo snove o fudbalu, snove o velikim utakmicama i velikim pobedama.
Iako je igrao u starim patikama koje su mu bile premale, u srcu je nosio strast koja je bila jača od svega. Za njega je fudbal bio izlaz iz svakodnevnih briga, način da zaboravi na siromaštvo koje je vladajući njegovom porodicom.
Njegov otac, Dragan, bio je teža radna snaga u selu. Nikada nije imao mnogo, ali davao je sve od sebe da obezbedi da Marko bude srećan. Bio je topli čovek, pun ljubavi i ponosa, ali život je bio surov prema njemu. Kada je Marko izabrao da se upusti u fudbalski svet, Dragan je znao da to znači još veće žrtve. Novac za fudbalske kopačke bio je nedostižan, jer su troškovi života već gutali svaki dinar. Ipak, Dragan je bio odlučan. Nema ničega što ne bi učinio za svog sina.
- Jednog dana, Dragan je došao na ideju. Našao je staru, korišćenu oglasnu tablu u selu i ponovo stavio oglas – „Prodajem kaput, zimski, topli, kao nov“. Niko nije znao da je to jedini kaput koji je Dragan imao, kaput koji mu je bio neophodan da preživi zimsku hladnoću. Kada je Marko otišao u školu, Dragan je bez oklijevanja otišao u grad, prodao kaput i za taj novac kupio kopačke za svog sina. Znao je da je to žrtva koju mora podnijeti, iako mu nije bilo lako. Htio je da Marko bude najbolji, da ne bude ometan u svom snu, i da ne mora da igra u starim, izlizanim patikama.
Kada je Marko saznao da su mu kupljene nove kopačke, bio je u šoku. Nikada nije očekivao da će njegov otac učiniti nešto toliko veliko. „Ali, tata…“, rekao je Marko, „ti si prodao svoj kaput! Kako ćeš ti preživeti ovu zimu?“ Dragan je samo slegnuo ramenima i nasmešio se. „Za tebe, Marko, sve je vredno“, rekao je sa suzama u očima.
- U danima koji su dolazili, Dragan je sedeo u prvom redu na svakom treningu i svakoj utakmici. Uvek je bio uz njega, bodrio ga i govorio mu da veruje u njega. Nikada nije govorio o svojoj žrtvi, ali Marko je znao. Sneg je padao još jače, a Dragan je i dalje dolazio u letnjoj majici, držeći se ustrajno, iako je znao da mu nije bilo lako. Svaka utakmica bila je test, svaka pobeda nešto za što se borio. I tada je došlo veliko finale.
Bio je to trenutak na koji je Marko čekao celu sezonu. Stadion je bio ispunjen navijačima, a atmosfera je bila električna. Marko je ušao u igru sa svežom energijom, sve oči bile su uprte u njega. Igrao je sa strašću, svaki udarac, svaki pas, svaki sprint bio je pun odlučnosti. U poslednjim trenucima utakmice, kada je bila samo još jedna šansa za pobedu, Marko je primio loptu i uputio neverovatan udarac. Lopta je završila u mreži. Gol! Pobeda! Stadion je eksplodirao u ovacijama, svi su vikali njegovo ime.
- Ali Marko nije stajao. Umesto da slavi sa svojim prijateljima, preskočio je ogradu i otrčao prema tribinama. Dragan je sedeo u prvom redu, njegovo lice blijedo od hladnoće, a ruke su mu bile zaleđene. Marko nije mogao da ga vidi samo kao svog oca, već kao svog heroja, svog pravog borca. Skidao je dres sa svog tela, jer mu je bilo jasno da nijedna medalja, nijedna ovacija, ne bi mogla biti vrednija od onoga što je sada hteo da uradi.
Sleteo je pored svog oca, kleknuo i, sa suzama u očima, umesto da mu donese loptu, on je skinuo dres sa sebe i obavio ga oko svog oca. Dragan je iznenađeno pogledao svog sina, dok je Marko rekao, „Ti si moj heroj, tata. Zbog tebe imam snage da igram. Zbog tebe imam sve što imam.“
- Tog trenutka, cela tribina je zaćutala. Niko nije znao šta da kaže. Ipak, u tom tišini, svima je bilo jasno da je Marko učinio nešto mnogo vrednije od gola. Dao je svom ocu toplinu, onu koju je on sam žrtvovao. To nije bila samo pobeda na terenu, to je bila pobeda ljubavi.
