Dosta stvari se promijenilo u zadnjih nekoliko decenija, pa i samo roditeljstvo. Jako je važno da Vi danas imate veći uticaj na svoju djecu nego društvene mreže kojim su još od malih nogu okruženi.
Deca se rađaju na svet kao prazna platna, ali svako donosi jedinstvenu boju duše. Neki mogu biti druželjubivi, radoznali i energični, mogu lako da budu u kontaktu sa drugim ljudima i njihovim emocijama i možda se ne plaše sveta oko sebe. Drugi su tihi rezervisani, u sebi zamišljeni, generalno zamišljeni – posmatraju pre nego što progovore, snažno su obojeni u osećanjima i tiho pokazuju da postoji mnogo neobičnog tipa dečjeg karaktera da svako razume da svaki roditelj treba da vaspitava svoje dete na „pravi način“. U stvari, ne postoji pravi način vaspitanja deteta, već samo pravi način za to dete.
- Zato je veoma važno da svaki roditelj pristupi detetu individualno, veoma pažljivo, strpljivo i otvoreno kako bi ga zaista upoznali. Nije dovoljno voleti dete – morate ga razumeti. Ono što kod jednog deteta donosi napredak može da unese u drugo povlačenje, otpor, pa čak i nečujnu patnju. Pravi roditelj se ne oslanja na opšte savete, već sluša srce svog deteta i prilagođava se njemu. Deci nisu potrebni savršeni roditelji, koji znaju sve odgovore, ili su čak nepogrešivi; nemaju sve shvaćeno i sigurno ne, sve što žele. Deca pre svega zahtevaju prihvatanje da bi bila voljena jer nisu onakva kakva bismo želeli da budu.
Ako im damo dom u kome se osećaju sigurno, prihvaćeno i voljeno; ako im damo jasnoću i granice ispunjene ljubavlju i poštovanjem – tada ćemo im dati najbolju osnovu od svih: emocionalni razvoj. Bezuslovna ljubav nema nikakve veze sa ocenama, ponašanjem ili uspehom. To je vrsta ljubavi koja se zadržava čak i kada zabrljaju, prave greške ili nas iznevere. Dete koje zna da je voljeno, iako možda nije uvek savršeno, neće biti voljno da traži tu potvrdu u drugim destruktivnim odnosima, ni u plitkim pohvalama niti u odobravanju drugih ljudi. Njegovo samopoštovanje se neće oslanjati na uspeh, već na saznanje da vredi čak i ako ne uspe.
Ne treba da amortizujemo svaki pad, već da mu pokažemo kako da ustane. Shvatiti da pad ne završava priču već je deo nje. Da padne, opraši se, podigne glavu i nastavi sa još jednom lekcijom. To je ventil za ispuštanje života i nijedna knjiga ne može popuniti njegovo mesto. Takođe je od suštinskog značaja omogućiti deci da upoznaju svoja osećanja – da vrište od radosti, da plaču kada nešto boli, da se ljute i da budu tužni. Ne govoreći im „ne plačite“ ili „nemate na šta da se ljutite“, ali neka ih ovo nauči šta osećaju. Ne gušiti emocije, već im pomoći da ih shvate, prihvate i ispolje na odgovarajući način.
Jer ako nauči da živi sa svojim osećanjima u ovom uzrastu, onda kada postane odrasla osoba, moći će da se nosi sa životnim borbama, a da se u njima ne izgubi. Uobičajena greška u roditeljstvu podrazumeva previsoke, nemoguće zahteve. Dete nije projekat. Ne oličava ciljeve roditeljskih ambicija, već jedinstvenu osobu sa ličnim snovima, interesovanjima i tempom. Nije bitno da li je najbolji đak, prvi sportista ili ide u „pravu“ školu – bitno je da je srećan, zdrav i da zna svoju vrednost. Pritisak proizvodi strah i anksioznost; ljubav oslobađa i osnažuje.
Kvalitetno vreme nije nužno sve u velikim planovima, skupim izletima ili razrađenim šemama. Ponekad je dovoljno nekoliko minuta nepodeljene, iskrene pažnje – gledanje u njegove oči i raspitivanje kako mu je prošao dan. Hajde da zajedno pročitamo omiljenu priču, prošetamo i samo razgovaramo bez da „moramo“ nešto da kažemo. Deca to osećaju kada smo mi zaista tu, a taj osećaj im znači mnogo više od svih igračaka na licu ove zemlje. Ovaj kontakt, ovo zajedništvo izgradiće most poverenja koji će trajati godinama.
Deca najviše uče po onome što svedoče, a ne po onome što mi govorimo. Ako želimo da budu pošteni, brižni, pa čak i odgovorni – onda moramo biti prvi primeri za to. Ako želimo da i oni cene prirodu, moramo ih odvesti u šumu kako bi dodirnuli drvo, čuli vetar i upoznali život oko sebe. Ne možemo im reći da poštuju druge ljude ako ih ni ne poštujemo. Ne možemo ih naučiti da budu iskreni ako vide da nas varamo. Deca su ogledala – i pokupe mnogo više nego što verujemo.
- Pohvale moraju da idu trudu, a ne samo rezultatu. Kada se dete potrudi, dajte mu do znanja da primećujemo. Ako nije uspelo – u redu, nemojmo da kritikujemo, već mu recimo da pokuša ponovo. Naučimo ih da se radi o procesu, a ne samo o krajnjem rezultatu. U svetu koji sve više ceni spoljašnje i materijalne stvari, svojoj deci moramo dati unutrašnje vrednosti: zahvalnost, poštovanje, skromnost, empatiju, odnos prema planeti i njenim bićima. LJudi, a ne stvari grade sreću.
Utakmica se mora zapamtiti. To nije nešto lepo imati, već je osnova za rast deteta. Igra podstiče maštu, promoviše kreativnost, izvlači sposobnosti rešavanja problema i gradi društvene veštine. U današnjem svetu, koji je užurban, detetu je potrebno više vremena za igru. Samo podučavanje lekcija kroz igru životnom igrom. Na kraju, ali ne i najmanje važno, ne zaboravimo ako nešto uradimo danas – bilo da razgovaramo sa detetom, gledamo ga, dodirujemo ga ili reagujemo na ono što radi – to će odjeknuti u njegovom životu u kasnijim godinama Ako nismo tu možda svaki dan, onda će naše reči, naš ton, naši pogledi preovladati u njihovim ličnostima. To će postati deo njihove unutrašnje priče o njima samima. zadržati osećaj šta smo mi za njih.
