Vožnja kroz kišni grad nije bila običan posao za Gorana. Bio je to trenutak koji je promenio tok njegovog života……
Bilo je to jedno od onih putovanja koje su dolazile u najtamnijim trenucima, kada su svi ostali taksisti odbili vožnju. Kiša je padala u ritmu tuge, a grad se smirivao u tišini, dok je Goran vozio kroz noćnu maglu. Samo još jedna vožnja, pomislio je, ali ništa u tom trenutku nije moglo predvideti kako će sve to završiti.
Starija žena koja je stajala na trotoaru izgledala je kao da nosi sav težak teret sveta. Držala je dva stara kofera, istrošena, izbledela od vremena.
- Njeno lice, prekriveno dubokim borama, nosilo je tragove mnogih godina borbe, a njene oči, uprte u Goranovo vozilo, bile su ispunjene tugom i samo malim tračkom nade. Zatražila je vožnju, a Goran je u tom trenutku znao da ona nije običan putnik.
„Doma“, rekla je tiho, dok je zakoračila u vozilo.
Goran nije pitao ništa. Znao je da je njena vožnja odavno bila ispisana u njihovim sudbinama. Iako je bio u žurbi i siguran da je svaki minut dragocen za njegovu svakodnevnu borbu sa životom, nešto u toj ženi ga je zaustavilo. Nije vozao samo zbog novca, iako je bilo jasno da su mu dugovi svakim danom rastli. Nije bilo vremena ni za razgovore, ali ipak, u tih nekoliko minuta vožnje, nešto se dogodilo. Osetio je tugu koja nije bila njegova, ali ga je pritisnula kao teška oluja. Njena sudbina nije bila samo njena.
„Deca su me odvezla“, rekla je tihim glasom. „Sada sam tu, gde sam, jer… jer više nisam potrebna.“
Reči koje su izašle iz njenih usta bile su toliko jasne, a ipak, toliko potresne. Goran je znao da ne može da donese odluku umesto nje, ali ono što mu je srce govorilo bilo je sasvim jasno – ova žena zaslužuje više od toga. Dok su se vozili kroz kišne ulice, odlučio je da ne uključi taksimetar. Nije znao zašto, samo je osećao da treba nešto učiniti, nešto što mu se činilo kao ispravno. Vozio je tiho, gledajući kroz retrovizor njeno lice, koje je, uprkos godinama, nosilo nevini izraz, onaj koji je mogao biti oduzet.
Na kraju, stali su ispred staračkog doma. Goran je ugasio motor, okrenuo se ka njoj i samo rekao: „Neću naplatiti vožnju. Neka to bude od mene, za oproštaj.“
Starica je pogledala u njega, oči su joj se zadržale na njegovom licu, a potom je, suznih očiju, iz torbe izvadila zlatni prsten.
„Zahvaljujem ti se, ali ne mogu da uzmem… Nema ništa vredno u mom životu. To je samo jedan komadić onoga što sam imala“, rekla je, pružajući mu prsten.
- Goran je bio dirnut, ali je odbio njen poklon, smatrajući da je njena gesta već dovoljna. „Ne treba. Samo budite srećni“, odgovorio je, a osećaj tjeskobe prešao je u spokoj.
Tri meseca kasnije, Goran je sedeo u svom stanu, pokušavajući da dođe do kraja meseca. Njegova svakodnevna borba bila je teška, a dugovi su se gomilali. On je imao samo jedno: taksi, koji je bio sve što je imao. Telefon je zazvonio. Poziv iz advokatske kancelarije.
„Pozivamo Vas u vezi sa poslednjim testamentom gospođe Vidosave Vukadinović.“
Goran je bio zatečen. Ko je ta žena? Zašto ga zove? Nisam ništa loše učinio, pomislio je, sigurno je greška. Ali, kad je ušao u kancelariju, čekala ga je vest koja će zauvek promeniti njegov život.
„Goran, gospođa Vidosava vas je imenovala naslednikom svog imetka. Ostavljamo vam njen testament, štednu knjižicu i pismo“, rekao je notar.
Goran je sedeo, gledajući u papir pred sobom. Testament je bio jasan – sve, uključujući malu štednju i vredne stvari koje je ostavila, pripalo je njemu. Ali najvažniji deo bio je pismo, koje je napisala njenom rukom, drhtavom, ali jasnom.
„Dragi Goran,“ pisalo je u pismu, „Zahvaljujem ti se što si mi pružio ono što mi je bilo najpotrebnije – ljudsku dobrotu. Tvoje srce je pokazalo nešto što nisam očekivala, a ja nisam imala nikog. Ovaj novac nije mnogo, ali želim da znaš da si mi dao nešto više – mir u poslednjim trenucima.“
- Goran je ostao bez reči. To nije bilo bogatstvo koje je sanjao, niti je tražio, ali bilo je dovoljno da shvati da je život pun iznenađenja. Nema tog bogatstva koje bi moglo da nadmaši ljudsku dobrotu koju je ona videla u njemu.
Vidosavina porodica nije razumela, bio je to udarac za njih, ali za Gorana, ta priča je bila važna, jer je bio svedok nečega što je mnogo više od novca – istinske ljudskosti koja nije tražila ništa zauzvrat, osim poštovanja.
