Aleks je gotovo godinu dana brojao dane do povratka kući. Svako jutro je počinjao sa mišlju o domu, o tome kako će se vratiti, kako će ponovo biti sa svojim roditeljima…..
Njegov povratak iz vojske nije bio samo fizički – to je bio povratak u sve ono što je voleo, u sve ono što je smatrao svojim svetom. Iako je znao da je život kroz koji je prošao bio težak, sanjao je o tom trenutku kad će, napokon, moći da bude sa njima.
U džepu jakne nosio je kovertu s novcem, trideset pet hiljada kopejki, koje je sakupljao tokom svih tih meseci, svaki put kad je mogao da uštedi i da pošalje kući.
Nije mu smetalo što je bilo malo, znao je da će to biti dovoljno da pomogne roditeljima da poprave kuću, da im olakša život. Zamišljao je kako će majka otvoriti vrata, pa će suze radosnice krenuti. Otac, kao i uvek, neće ništa reći, ali će ga čvrsto stisnuti za ruku, to će biti njihov način da pokažu ljubav. Veče će biti jednostavno, razgovori do kasno u noć, smeh, mir. Konačno će sve biti onako kako je bilo pre nego što je otišao.
- Taksi je vozio kroz naselje i Aleks je prepoznavao svaki detalj. Stara breza pored puta, mala prodavnica na uglu, nakrivljene ograde. Bilo je to isto naselje koje je napustio pre godinu dana. Sve je delovalo kao da nije prošlo vreme. Čak se osmehnuo, misleći kako će ovo biti iznenađenje za roditelje. Nisu znali da se vraća danas. Srce mu je brže kucalo. Skrenuli su u njihovu ulicu. Pomerio je ruke prema rancu, već zamišljajući trenutak kad će se ponovo susresti sa porodicom.
Taksi se zaustavio pred kućom, a Aleks je brzo iskočio, ni ne zatvorivši vrata. Pogledao je kroz prozor i nešto mu je zasmetalo. Srce mu je stalo. Na snegu kod kapije sedili su njegovi roditelji. Pored njih su stajale stare torbe, kofer i pohabani sanduk sa stvarima. Mama je sedela u staroj marami, pokušavajući da se ugreje, ruke su joj bile stisnute pored lica, kao da je bilo hladno i od tuge. Otac je sedeo pored nje, sa glavom pognutom, ćutke gledajući u zemlju. Aleks je stajao, zapanjen. Nije mogao da veruje svojim očima. Njegovi roditelji, na snegu, sa torbama, čekali su. Kako je to moguće? Zar su se preselili? Zar je nešto loše u njihovom životu?
Nije mogao da progovori. Njegovo srce je bilo stegnuto. U trenutku je izašao iz taksija, nije zatvorio vrata. Pogledao je roditelje. Oni su ga prepoznali. Mama je brzo ustala, oči su joj bile pune suza. Briznula je u plač. Aleks je stajao tamo, nemo, gledajući ih. Nije mogao da razjasni šta se desilo. Oni su počeli da pričaju. Zamuckivali su, preplitali reči, a onda je mama, kroz suze, ispričala šta se desilo.
- Nekoliko meseci pre nego što je otišao, otac je izgubio posao, a onda je došla bolest. Mama se borila sa zdravljem, pa je prodaja kuće bila jedina opcija da bi se platili dugovi. Morali su da odu. Nisu želeli da mu kažu, da ga brinu, ali više nisu imali izbora. Njihova kuća je bila prodana, a oni su morali da odu iz svog doma.
- Aleks je stajao tamo, slomljen. Ništa od svega što je zamišljao se nije desilo. Njegov povratak nije bio onakav kakav je želeo. Bio je to trenutak koji mu je promenio sve, moment u kojem je shvatio da život nije uvek onakav kakvim ga zamišljamo. Zamišljao je radosne trenutke sa roditeljima, ali sada je znao da će morati da se bori sa stvarima koje nije mogao da predvidi. Bilo je jasno da njegov povratak kući neće biti samo fizički, već i početak novog života, sa novim izazovima.
