Dugo sam živela kao da je moj život namenjen drugima. Bila sam majka koja ustaje prva, a leže poslednja. Alii.
Bila sam žena čiji se dani mere po tome šta je skuvano, koliko je kuća čista i da li su deca završila domaće zadatke.
Iza tih obaveza nestajala sam ja – osoba sa snovima, mislima i željama. Moj osmeh bio je maska, a tišina moja svakodnevica.
Sedela sam u zadnjem redu ne samo na roditeljskim sastancima, već i u sopstvenom životu. Odustajala sam od reči, od ideja, od sebe. Nisam verovala da moj glas nešto znači. U društvu sam bila prisutna, ali kao senka – nevidljiva i tiha.
- Sve se promenilo onog dana kada sam, ni sama ne znajući zašto, podigla ruku. Kiša je sipila napolju, učionica je bila puna roditelja koji su izbegavali pogled učiteljice. Trebalo je da se javi neko ko će učestvovati u školskom projektu za decu, nešto što će im pomoći da pronađu samopouzdanje i radost. Ćutanje je bilo neprijatno, a onda sam ja, koja sam uvek bežala od pogleda, iznenada rekla: „Mogu ja.“ Glas mi je drhtao, ali u tom drhtaju krila se snaga koju sam zaboravila.
Iznenađena lica okrenula su se prema meni. Čula sam svoje ime izgovoreno s nevericom: „Ana?“ Učiteljica se nasmešila, a ja sam prvi put posle dugo vremena osetila kako je kada te neko vidi. To je bio trenutak u kome sam sebi rekla – vreme je da prestaneš da sediš u senci.
Projekt je bio jednostavan, ali je za mene značio novi početak. Sedela sam sa decom, crtala, pisala, razgovarala. Njihova iskrenost podsećala me je koliko je život lep u svojoj jednostavnosti. Uz njih sam se smejala, a kroz njihov osmeh polako sam vraćala i svoj. Počela sam da razgovaram sa drugim roditeljima, da izlazim iz kruga tišine u kojem sam dugo živela.
- Kod kuće su to odmah primetili. Moja ćerka je rekla da opet ličim na mamu koju pamti iz detinjstva, onu koja se smeje dok peče palačinke i pevuši pesmu na radiju. Moj muž me je gledao drugačije, kao da je ponovo pronašao ženu koju je voleo, ali koja je negde usput nestala pod teretom obaveza i brige za druge.
Onda sam shvatila nešto važno – nisam prestala da postojim, samo sam se sakrila iza tuđih potreba. A kada sam jednom ustala, odlučila sam da se više ne vraćam na staro.
- Počela sam da radim stvari samo za sebe, iako su bile male. Čitala sam knjige koje su skupljale prašinu na polici, šetala sama i posmatrala zalaske sunca, upisala kurs slikanja. Svaka ta sitnica bila je podsetnik da život ne treba da se troši samo na obaveze. I kako sam ja rasla, tako je i moja porodica postajala srećnija. Jer srećna majka donosi svetlost u svoj dom.
Danas više ne biram poslednje mesto u prostoriji. Ne zato što želim da budem u centru pažnje, već zato što znam da imam pravo na svoje mesto. Naučila sam da čekanje da me neko drugi pozove napred nikada neće doneti promenu. Morala sam sama da ustanem.
Shvatila sam da hrabrost nije uvek borba protiv sveta. Ponekad je hrabrost pogledati u ogledalo i priznati da zaslužuješ više. Da nisi samo uloga koju igraš za druge, već i osoba sa sopstvenim snovima. Taj dan kada sam ustala iz zadnjeg reda, bio je trenutak kada sam prestala da budem nevidljiva. To je bio moj povratak meni samoj.
- I zato želim reći svima koji se osećaju zaboravljeno: nemojte čekati. Nema savršenog trenutka. Nema osobe koja će vam reći „sad je vreme“. Taj trenutak birate sami. Jedan korak može promeniti sve – kao što je meni promenilo jedno podizanje ruke.
Od tog dana moj život više nije isti. Naučila sam da moja vrednost ne zavisi od tuđih očekivanja, već od toga koliko sam spremna da verujem u sebe. I sada znam – nisam više zaboravljena majka. Ja sam žena koja se setila ko je, i koja je odlučila da živi punim plućima.
