Zimski vjetrovi su doneli nemilosrdnu hladnoću, koja je pritisla sve u okolini. Snijeg je padao bez prestanka, pokrivajući svaki kutak sveta, zamrzavajući sve pred sobom….
I dok su ti zimski dani sve činili tišima, u jednoj od tih tišina, na rubu sela, ležala je ona – pas, bespomoćna, ali ne i slomljena.
Ispod njenog tijela bila su četiri male, tople kuglice krzna, štenci koji su grčevito tražili sigurnost u majčinom zagrljaju, dok je ona, uprkos svojoj iscrpljenosti, pružala sve što je imala da ih zaštiti.
Pas nije mogao da se pomeri, nije mogao da trči, nije mogao da traži pomoć. Ali ostala je tu, čvrsto, verna svojoj misiji. Njena jedina želja bila je da ih sačuva, da ih zaštiti od oštrih vetrova, divljih životinja i noćne hladnoće. Njeno telo je bilo slomljeno, ali duša nije. Za štence je bila snaga, bila je sve.
- Jednog dana, Marina i Ben, par koji je živeo u blizini, na svom svakodnevnom putu sakupljanja drva, iznenada su stali. Prolazeći kroz gusti snijeg, Marina je iznenada čula nešto. Blago cviljenje, gotovo nečujno, ali dovoljno da je natera da se zaustavi i pažljivo oslušne. “Štenci,” rekla je Ben. I nisu mogli da odole, pratili su zvuk. A onda su ugledali nju. Pas, smrznut u snegu, ležao je čuvajući svoju decu. Nije bilo straha u njenom pogledu, samo molba da im pomognu – ali ona nije tražila spas za sebe, već samo za njih.
Marina je prišla, kleknula pred nju i polako izgovorila: “Ti… nemaš snage. Oh, Bože…” Pas je samo tiho gledao, kao da je čekao. Režala je, ne iz straha, već iz ljubavi, iz očajničke želje da zaštiti svoje štence. To je bio njen poslednji napor, njen poslednji dah da obezbedi sigurnost onima koje je volela najviše na svetu.
- Oni su je odneli kući, stavljajući je na toplu slamu, ali u srcu Marinu je počela da raste tuga. Pas je bio iscrpljen, umoran, ali nije hteo piti dok nije nahranila štence. Iako je bila slomljena, ona je i dalje stavljala svoju decu na prvo mesto.
Te noći, snijeg je postajao sve jači, a borba nije prestajala. Pas je bio u borbi, tiho režao u mračnoj tišini, a ben je primetio tragove krvi na ulazu u štalu. Nešto se dogodilo, nešto što su ljudi saznali tek kasnije. Ali štenci su ostali sigurni.
- Kada je svanulo novo jutro, pas je ležao mirno, ali nešto u njenim očima je bilo drukčije. Bilo je olakšanje, kao da je saznala da su štenci u sigurnim rukama, da je njihova sudbina zapečaćena. Njeno poslednje disanje bilo je tiho, ali u tom dahu, ona je ostavila svetu poruku koju nijedno ljudsko biće ne bi moglo da zadrži. Bez obzira na sve, ljubav je bila jedino što je imalo smisla.
I dok su je ljudi pokušavali da razumeju, i dok su mešali misli o tome šta je učinila, ona nije tražila priznanje. Ostala je tih i odan. I kad su ljudi odlučili da joj pomognu, da je spasu, pas je bio tiho, sa suzama u očima, zahvalan što su joj pomogli da preživi još jedan dan, još jednu noć, još jedan trenutak da bi štenci mogli da rastu u miru.
U njenoj žrtvi bilo je mnogo toga, ali u njenom pogledu bilo je i mnogo više. Ona je, zapravo, bila mnogo više od običnog psa. Bila je simbol nesebičnosti, snage i ljubavi koju nijedna reč ne bi mogla opisat
