U malom selu, koje je bilo smesteno u dolini između dve velike planine, život je tekao mirno, a svako domaćinstvo imalo je svoje tajne, svoje priče i svoje teškoće……
No, jedna priča je bila poznata svim meštanima, a to je priča o komšiji Milovanu i njegovom psu Gromu. Grom nije bio običan pas, iako su ga svi u selu tako nazivali. Bio je “krvoločna zver” kako su ga svi zvali, pas kojeg su se svi bojali.
Milovan ga je držao na lančiću, u dvorištu, vezanog kao da je samo stvoreni da bude strašilo za okolinu. Pas je bio divlji, ispaćen i usamljen, a ljudi su bežali čim bi ga videli.
Milovan je bio surov prema njemu, svaki dan ga je tukao, zlostavljao i ostavljao gladnog. Grom je postajao sve opasniji, svaka kap vode koju je pio, svaki komadić hrane koji je mogao da dođe do njega, bila je borba za preživljavanje. On nije znao ljubav. Niko nije smio da priđe Milovanovoj kapiji, a ni njegovoj ogradi. Dve godine je prošlo, a Grom je postajao samo veća i veća pretnja. Ljudi su dolazili do Milovana i molili ga da ga se reši, ali on je samo smeštao ruke u džepove, smeškao se i govorio: “Ko vas pita, neka beže, neka se boje.”
- Baka Verica, koja je živela nekoliko kuća dalje, bila je tiha žena, umorna od života, ali duboko empatična. Niko nije znao šta se dešavalo u njenoj duši, niti su shvatali koliko je ona bila povezana sa svetom koji nije mogao da trpi nepravdu. Verica je bila jedina osoba u selu koja nije gledala na Groma kao na zver, ali je ipak imala strah od njega. Svakog dana je prolazila pored njegove kuće, slušala njegove tužne, ljute, besne lajeve, i srce joj je bilo ispunjeno tugom.
Verica je bila sama, nije imala nikoga. Često je sedela na svom drvenom krevetu, gledala kroz prozor na Groma i osećala tugu. Zamišljala je kako je pas bio nežan dok je bio štene, pre nego što je Milovan počeo da ga zlostavlja. Duhovno je bila vezana za njega, jer je osećala bol koju je on nosio, a znala je i da je, u dubini duše, bio samo nevin i zlostavljan pas. Zamišljala je kako bi on mogao da bude srećan, da samo dobije šansu da živi onako kako zaslužuje.
- Tada je odlučila da učini nešto hrabro. Iako je štedela novac koji je imala za svoju sahranu, odlučila je da ga iskoristi na jedan poslednji čin dobrote. Uzela je svoje poslednje dinare i otišla kod Milovana. Niko nije mogao da veruje kad su je videli da prilazi Milovanovoj kući. “Baka Verica je poludela!” govorili su ljudi. “Kako će preživeti noć sa tim psom?” Mnogi su je molili da odustane, ali ona je bila odlučna. Pošla je bez straha, vođena ljubavlju i empatijom.
Kada je došla do Milovanovog dvorišta, Grom je lajao najstrašnije što je mogao. Verica nije sklonila pogled. U njenim očima nije bilo straha, samo saosećanja. Milovan je otključao ogradu, gledajući je sa sarkazmom. “Ti si luda”, rekao je, ali Verica nije odustajala. Spustila je ruku prema psu, skinula mu lanac i stavila mu u zdjelu hranu. Tada je čudo počelo. Grom nije napao. Umesto toga, spustio je glavu i polako pojeo hranu koju mu je ponudila. On je osetio nešto što nije osećao godinama: ljubav i pažnju.
- Narednih meseci, Verica je i dalje svakog dana donosila hranu za Groma. Pas je postajao sve mirniji, postepeno je izgrađivana između njih prava veza. A onda, jednog dana, u njenu kuću su upali lopovi, misleći da je ona sama. No, nisu ni slutili šta ih čeka. Grom, sada smiren, ali i dalje veoma zaštićujući svoju majku, udario je na njih. Napravio im je lekciju koju će pamtiti do kraja života. To je bila njegova zahvalnost Verici, a njeno zauzvrat vraćeno poverenje.
Kroz teškoće, Verica i Grom su zajedno prošli, a cela priča o tome kako su oboje promenili sudbinu jedno drugog bila je lekcija za celo selo. Verica je naučila ljude da ni ljubav ni poverenje ne poznaju granice. A Grom je postao simbol nade i oporavka, podsećajući nas da čak i najtamniji trenuci mogu da donesu svetlost.
