Robert “Ghost” McAllister je proveo trideset i jednu godinu u potrazi za nečim što nije mogao da zadrži — svojom kćerkom……
Od trenutka kada je Sarah nestala, sve je postalo samo jedno veliko traženje. Bez tragova, bez adresa, bez odgovora.
Sarah je bila njegov svet, jedini razlog zašto je još uvek bio na ovom svetu. Iako je prolazio kroz godine pune tuge, nade i sumnje, nikada nije odustao od potrage.
Iako se pretvorio u bajkera, nosio je duboko u sebi sliku svoje kćerke, onu iz vremena kada je imala samo dve godine. Njena smeh, njene ruke, miris Johnsonovog šampona, sve te sitnice koje su ga podsećale na to vreme kad je bio tata, a ne samo izgubljeni otac.
- Jednog popodneva, na autoputu 49, Robert je vozio, razmišljao o svemu što je prošao, kad je primetio plavi svetlosni signal iza sebe. Instinktivno je stao, okrenuo ključ i sačekao. Znao je da su to samo rutinske kontrole, ali nešto u njemu nije dopuštalo da bude opušten. Ubrzo je prišla policajka. Njeno ime bilo je Chen. Sarah Chen. I kada je podigla vizir, Robert je zastao. Njene oči, isti oblik, isti izraz, iste oči koje je gledao kroz prozor te davne noći kad je poslednji put držao svoju kćerku.
„Dozvola i registracija“, rekla je profesionalno, ali Robert je osetio da je svaki njen pokret, svaki ton glasa, bio poznat. Znao je. Znao je sve na njoj. Način na koji je stajala, njene ruke koje su se nežno kretale, ožiljak iznad obrve — sve je to bila ona. Njegova Sarah, sada odrasla žena koja nije znala da hapsi svog oca. Nikada nije ni pomislila da je on, njen otac, bio taj kojeg je tražila kroz sve godine. Njene ruke su se kretale kao da je bila samo još jedna policajka, dok je stavljala lisice.
„Gospodine McAllister, molim vas siđite s motora“, rekla je ponovo, njeno lice sada ozbiljno. Robert nije znao šta da kaže. Njegovo srce je bilo zaustavljeno u tom trenutku, ali on je morao. Morao je da je prepozna.
„Zamolila sam vas da siđete“, ponovila je, ali Robert je stajao. Njegove ruke su drhtale dok je predao dozvolu. “Samo… podsjećate me na nekog”, rekao je tiho. Srce mu je bilo ispunjeno nesigurnošću, ali duboko u njemu je znao da je to ona.
- Na trenutak je zastala. „Osjećam miris alkohola“, rekla je, što je bilo potpuno netačno. Robert je bio trijezan punih petnaest godina. Ali ona je primetila nešto u njegovoj reakciji, u načinu na koji je gledao. I počela je da sumnja. Test trijeznosti je bio neizbežan.
Dok je provodila test na terenu, Robert je proučavao njene ruke. Dugi prsti, izduženi, isti kao u majke. Tetovaža na desnoj ruci koju je videla dok je pokušavala da dođe do kraja zadatka. Kineski znakovi. Sve to je bilo iz njenog prošlog života, onog kojeg je imala sa usvojiteljima. Ali za njega, ona je bila samo Sarah. Njegova kćerka.
„Gospodine McAllister, hapsim vas zbog sumnje na vožnju pod utjecajem alkohola“, rekla je hladno, dok su joj ruke nepopustljivo stavljale lisice. Robert je samo tiho rekao, „Nisam pio. Testirajte me, što god želite, ali nemojte me zavaravati.“
- Dok su mu stavljali lisice, nešto je u njemu puklo. Njena ruka je imala isti miris kao njene kose, onaj miris koji je znao kad je bila beba. Johnsonov šampon, miris koji ga je podsećao na to vreme kad je ljuljao Sarah pre nego što je nestala. Tada je šapnuo, „Moja kćerka je koristila taj šampon… Johnsonov… žuta bočica.“
Policajka je stajala, njene ruke su zadrhtale. „Molim?“, upitala je.
Robert je gledao u njene oči. „Moja kćerka je obožavala taj šampon…“
- I u tom trenutku, srce joj je bilo zatečeno. Sarah je stajala, paralizovana. Pokušavala je da skupi misli, a onda je samo rekla: „Nemojte me zavaravati…“, ali njene reči su ostale u tišini. Gledajući oca, koji je čekao da sve izađe na videlo, nije imalo smisla više ništa. Nisu morali ni dalje da govore.
Robert je znao da je upravo otkrio svoju kćerku, ali ni ona nije znala da je pronašla svog oca. Razumeli su oboje da su sudbine isprepletene u ovom trenutku, ali nijedno od njih nije znalo šta će sledeće,
