Naravno da je doživela kulturološki šok, kako navodi.Farmaceut po imenu Bojana, često prepoznatljiva kao Bojana hedonista na društvenim mrežama, preselila se u Norvešku 2019. godine. Ona je svojim pratiocima sažeto opisala svoje iskustvo života u ovoj udaljenoj zemlji.”Odlučila sam da se preselim iz Srbije u Norvešku, s obzirom na njihovu potrebu za farmaceutima i lakoću pronalaska posla, uz dodatak predivnih prirodnih lepota. Još tokom školovanja zaljubila sam se u norveške fjordove i oduvek sam želela da ih posetim. Dolaskom u Norvešku, spojila sam korisno s lepim. Tu živim od septembra 2019. godine, u gradu Orkangeru, koji je svega pola sata vožnje od Trondheima, trećeg po veličini gradu u Norveškoj. Nalazimo se blizu aerodroma, što nam olakšava putovanja. Kada kažem ‘nama’, mislim na supruga koji je zajedno sa mnom ušao u ovu avanturu,” piše Bojana na svom blogu “Miris hedonizma”.Kaže da je, pored odvajanja od porodice i prijatelja, najteže bilo prilagoditi se norveškim dijalektima, od kojih postoji više od 800. Ono što joj se posebno dopada u Norveškoj je mogućnost života i rada u malim mestima, gde ipak imate pristup svemu što vam je potrebno: “Naš gradić broji samo 15.000 stanovnika, ali je glavni u našoj komuni. Zvuči smešno, posebno nakon života u Zrenjaninu, Novom Sadu i Beogradu, ali ovde imamo reku, more, kamp naselje, dva tržna centra, bazen sa toboganima, olimpijski bazen, đakuzi, saune, salone lepote, restorane, hotel, bioskop, bolnicu, škole, vrtiće… Iz našeg malog grada krenuo je prvi električni voz u Norveškoj, što predstavlja turističku atrakciju koju sam, naravno, isprobala, s obzirom da voz i dalje saobraća tokom letnjih meseci.” Što se tiče kulturološkog šoka, naravno da ga je doživela, kako sama navodi. U Norveškoj žive ljudi sa svih kontinenata i različitih religija. Međutim, kako ističe, s vremenom se naviknete, jer svako se bavi svojim poslom.
“Pozitivne strane života ovde obuhvataju međusobno poverenje među ljudima, odsustvo oružja među policijom, znatno manji stres u poređenju s Balkanom, i općenito osećaj sigurnosti u svim aspektima. Ne doživljavam Norvežane kao hladan narod; nakon radnog vremena jednostavno se povlače u svoje domove, posvećuju vreme porodici, treninzima, pripremi kasnog obroka, i posmatraju svoj tanjir. Ovde dvorišta su bez ograda, prozori bez zavesa, a opet možete šetati goli, a da vas niko ne gleda. Oni žive svoj život i dopuštaju drugima da to isto čine. To mi se dopada. Nakon nekoliko sati provedenih na poslu s divnim kolegama, potrebno mi je vreme za mir, vožnju biciklom i šetnju pored reke ili mora, malo tišine da napunim baterije,” kaže ona. Kao negativne aspekte života ovde, ističe značajne razlike u zdravstvenom sistemu, gde je potrebno imati recept za većinu stvari, babica vodi trudnoće, a liste čekanja, posebno za psihologa, su česte. Nedostaju medicinske sestre, ne zbog nedostatka finansijskih sredstava za zapošljavanje, već zbog nedostatka kvalifikovanog osoblja. “Tako da mi sa Balkana možemo videti pozitivnu stranu u tome, početi učiti jezik i pružiti sebi priliku za zapošljavanjem. Proces sređivanja papira, kao i svaki drugi povezan s dokumentacijom, je naporan, komplikovan i dosadan. Obiluje prevodima i overavanjima dokumenata, kako vaših, tako i članova porodice. Međutim, to je neophodno ako želite da se preselite u drugu zemlju. Uvek je korisno znati jezik zemlje u koju se selite, budući da je za neke poslove neophodan. Ipak, postoji mogućnost da radite na engleskom, naročito u sektorima kao što su restorani ili IT,” objašnjava ona.Diskriminacija se manifestuje kroz izostavljanje dece sa poziva za rođendan. Bojana ističe da se u Norveškoj primetna razlika u prihvatanju istopolnih zajednica u odnosu na Balkan, pri čemu je prvi istopolni brak sklopljen u Trondheimu: “Stoga je važno da imate širok pogled jer će vaša deca imati školske drugare s dva oca ili dve majke. Moguće je čak da ćete imati kolege koje su gej. Kada deca slave rođendane u vrtiću ili školi, nemate izbora koga pozvati, kao kod nas. Morate pozvati sve ili nijedno, inače se smatra diskriminacijom.” Bojana dodaje da je u Norveškoj često zabeleženo mnogo smešnih anegdota, jer se mnoge reči slično izgovaraju, ali imaju potpuno drugačije značenje. Na primer, može se dogoditi da nekoga pitate za bore na licu, a u stvari ste pitali o muškom polnom organu. Što se tiče cena smeštaja u Norveškoj, one znatno variraju u zavisnosti od lokacije i vaših potreba. Prvu kuću, sa tri sobe, smo iznajmljivali za 1.000 evra, dok sada živimo u četvorosobnoj kući i plaćamo 1.300 evra. Mesečni troškovi za struju iznose između 100 i 200 evra, dok je cena interneta oko 100 evra. Hleb se kreće između 2,5 i 4,5 evra, kafa je oko 5 evra, sendvič košta između 8 i 10 evra, a kutijica jagoda se kreće od 5 do 9 evra. Borovnice, koje su dostupne tokom cele godine, uglavnom koštaju 4 evra po maloj kutiji od 200 grama. Ako jedete u restoranu, ručak za dvoje će vas minimalno koštati 50 evra. Cena odeće je slična kao kod nas, dok je kozmetika jeftinija zbog redovnih popusta. Alkohol je prilično skup i može se kupiti samo u specijalizovanim prodavnicama poznatim kao “Vinmonopolet”, koje su u vlasništvu države i otvaraju se u skladu sa brojem stanovnika. Na primer, u našem kraju postoji jedna takva prodavnica. Pivo se može kupiti u svakoj radnji, ali samo do određenog vremena – radnim danima do 20h, a vikendom do 18h. Bojana primjećuje da Norvežani često konzumiraju polugotovu hranu jer ne vole provoditi mnogo vremena u kuhinji, te izbegavaju sve što traje duže od pola sata. Deca su konstantno napolju, a ocene su poznate samo roditeljima. Bojani se sviđa vrtić jer deca provode puno vremena napolju, bez obzira na vremenske uslove, četiri sata dnevno. Spavaju napolju, prljaju se, skaču po barama, ali uz vodootpornu odeću i vunenu garderobu ispod, sve je uredu čak i tokom zime. Samo kada temperatura padne ispod -10 stepeni, deca ne izlaze napolje. Retko su bolesni, što je za Bojanu neverovatno u poređenju sa situacijom u Srbiji. Vrtići imaju kokoške, zečeve, koze, deca su okružena prirodom, idu na šetnje šumom, hrane životinje i uživaju u šargarepama. Slatkiše dobijaju samo subotom. Deca idu na spavanje u 19 sati. U školi ne dobijaju ocene, ne odgovaraju, niti čitaju javno. Niko ne zna kakav je đak osim njihovih roditelja. Samostalno istražuju i uče kritičko razmišljanje, fokusirajući se na praktične veštine. Norvežani radije provode vreme sa decom ili se bave sportom i šetanjem. Vole polugotove ćufte, grilovane viršle, salate sa iseckanom i pečenom piletinom, ribu, riblji puding, sir, škampe, paste i pice. Poseban specijalitet im je “pinnekjřtt”, jagnjeća rebra koja se spremaju na posebnim drvcima u šerpi i jedu za Božić s krompirom i kupusom. Bojana je imala priliku probati i bila je oduševljena. Hrana se razlikuje od naše, ima drugačije ukuse, manje aditiva, soli i šećera. Pašteta je pravljena od čiste džigerice, što je zdravije, ali Bojani se ne dopada. Nemaju tečni jogurt, ali se s vremenom na to navikneš.Bojana ističe zanimljivost da Norvežani, kao ateisti, Uskrs ne povezuju sa farbanjem jaja, već radije provode pet dana na skijanju ili biraju tropske destinacije.
“Oni su zadržali samo verske praznike kako bi imali slobodne dane za putovanja, što je pristojna ideja s obzirom na njihov ateizam. Potpuno se slažem s njihovim pristupom. Uz to, imaju zakon poznat kao ‘Javteloven’, prema kojem su svi jednaki i nema isticanja. Koncept ‘likestilling’, odnosno ‘jednakosti polova’, široko je prihvaćen, što rezultira porodiljskim odsustvom za oba roditelja od nekoliko meseci kako bi i očevi stekli vezu sa decom. To je obavezno, a meni je srdačno videti očeve kako šetaju bebe dok su mame na poslu. Prisustvo oca na porođaju se podrazumeva. Norvežani su poznati po poverenju – nikada ne bi ušli u autobus bez plaćene karte. Ponekad postavljaju štandove sa vaflima i kafom gde ljudi sami uzimaju i ostavljaju novac u tegli. Nikada ne bi ni pomislili da uzmu nešto a da ne plate”, kaže ona, zaključujući da svi koji planiraju život ili posetu Norveškoj treba da se pripreme na visoke cene. Budite spremni na to da kafići i restorani nisu prepuni radnim danima, jer ljudi tada rade i imaju svoje obaveze nakon posla. Nemojte očekivati da će neko pokucati na vrata i pozvati vas na kafu. Dakle, nemojte očekivati balkanski život samo sa više novca. Mislim da je Norveška savršena za ljude koji cene i žele mir, uz dodatak sigurnosti. Za tinejdžere je definitivno najteže, jer su odvojeni od svih zabavnih aktivnosti. Isto tako, i onima u dvadesetim može biti dosadno. Ali za nas sa 30 i više godina, ovo je idealno. Uživamo u ovom miru koji lebdi u vazduhu. Lično volim mala mesta, iako sam pet godina živela u Beogradu. Kada se vratim tamo, osećam stres s obzirom na toliko ljudi, gužvu i sirene. Ovde su uglavnom električni automobili, roboti za košenje trave su takođe električni, i sve je tiho. Oni ne žele uznemiravati druge, niti vole kada to neko drugi radi”, zaključuje Bojana.
