Pre 13 godina moj brat je nestao. Godinama smo tragali za njim, a onda, polako, počeli smo da gubimo svaku nadu……
Bilo je to vreme kada su dani prolazili u tišini, a telefonski pozivi i poruke postali su samo podsećanje na sve ono što nismo mogli da pronađemo. Godinu za godinom, nismo imali nikakav trag, niti bilo kakvu sigurnost da će se jednog dana vratiti.
Isprva smo verovali da je samo otišao, da je odlučio da živi negde daleko. Ali kako su meseci prolazili, naše nade su nestajale, a sa njima i verovanje da će ikada da se vrati.
Sećam se dana kada sam bila sigurna da je samo pitanje vremena kada ćemo ga pronaći. Posle nekoliko meseci, a potom i godina, postajali smo sve svesniji da nećemo imati odgovore. Roditelji su se povukli u tišinu, više nisu izgovarali ime koje smo svi nosili sa sobom u svakom razgovoru. Srce mi je bilo slomljeno, a bol je postajala sve dublja. Počeli smo da živimo u senci tog gubitka, pokušavajući da nastavimo dalje, ali duboko u sebi, svakog dana nosili smo teret neizvesnosti.
- No, sinoć, nešto se promenilo. Bio je to običan dan, koji nije obećavao ništa posebno. Ipak, ta noć će zauvek ostati u mom sećanju. Stajala sam na benzinskoj pumpi, čekajući da natankujem auto. Pogledala sam oko sebe, razmišljajući o svemu što mi je prolazilo kroz glavu. Zamišljena, opuštena, sve što sam želela bio je trenutak mira. A onda se to dogodilo.
Dok sam stajala na pumpi, pored mene je prošao muškarac. Nosio je kožnu jaknu. Na prvu nisam pomislila na ništa, ali onda sam pogledala bolje. Ambeli su bili isti kao oni koje je nosio moj brat. Izlizani rukavi, isti stil. Odjednom mi je srce poskočilo. Zadrhtala sam. Osećaj je bio neopisiv. Moje telo je bilo potpuno obuzeto emocijama, a onda nisam mogla da zadržim glas. Povikala sam: „Adame!“
Muškarac se okrenuo. Njegovo lice bilo je preplavljeno godinama, ali oči… Oči su bile iste. Njegove oči su bile one koje sam pamtile, one koje sam volela. Bio je to on. Moj brat. Iako je njegovo lice bilo staro, i izgledao je mnogo starije nego što bi trebalo, to je bio on. Prepoznala sam ga. Svi tragovi tog života, i svih tih godina, bili su ispisani na njegovom licu. Srce mi je bilo na mestu, ali i u trenutku stresa.
„Adame, to si ti, zar ne?“ pitala sam, iako nisam imala ni snage da čekam odgovor. Osetila sam olakšanje, ali i ogromnu tugu. Dugo nisam mogla da progovorim, a suze su počele da mi preplavljuju oči. Bilo mi je jasno da nije bio isti, ali je i dalje bio onaj kojeg sam volela.
„Zovi, zovi, znam da se nikada neću vratiti“, rekao je. Njegove reči bile su poput udarca, ali u isto vreme, doneli su mi mir. Dugo sam čekala nešto poput ovoga, dugo sam se pitala da li ćemo ga ikada pronaći, da li će ikada doći trenutak da ga opet vidimo.
Zamišljena, stojala sam tamo, pokušavajući da shvatim sve što se desilo. Moje ruke su drhtale. Imala sam toliko pitanja, ali nisam mogla da ih postavim. Bilo je jasno da on nije želeo da se vrati, da nije tražio to što sam ja želela. Ali, bilo je i nečeg neverovatnog u tom trenutku. Nije bio izgubljen, bio je samo… promenjen.
I tada je moj telefon zazvonio. Bio je to poziv koji sam čekala svih tih godina, ali sada, nisam želela da ga prihvatim. On je bio moj brat, ali sada ništa nije bilo isto. „Zovi, zovi“, čula sam ponovo u glavi. Zvučalo je kao da mi je već rekao sve što mi je bilo potrebno.
- Možda sam konačno shvatila da Bog ima plan za sve nas, da nije svaki gubitak kraj, iako to nije bilo lako prihvatiti. I dok sam stajala tamo, ispod svetla benzinske pumpe, shvatila sam da nije važno što se desilo. Njegova odluka da nestane bila je njegov put, ali ja sam našla mir. I sada, samo želim da znam da je on živ i da je na nekom svom putu.
