“Kada je video ovu promenu na sebi, više nismo mogli da ga lažemo”: Evo kako su zaista izgledali poslednji dani Halida Bešlića

Postoje životi koji, čak i kada se ugase, ostave svetlost koja ne bledi. Takav je bio život Halida Bešlića — čoveka čiji glas je obeležio generacije, a čije srce je do poslednjeg daha kucalo u ritmu snage, dostojanstva i ljubavi prema ljudima. U nastavku saznajte…

Njegova borba s bolešću, kao i način na koji je prolazio kroz najteže trenutke, pokazali su da veličina čoveka ne leži samo u talentu, već u tome kako se nosi sa neizbežnim.

Halid je oduvek bio simbol upornosti i pozitivnog duha.

Iako se godinama suočavao s brojnim izazovima, nikada nije dozvolio da ga slome. Oni koji su ga poznavali, posebno njegov dugogodišnji prijatelj i vozač Vlado Pejić, svedoče da je pevač ostao isti čovek do samog kraja – vedar, smiren i pun vere. Njihovo prijateljstvo trajalo je više od šest decenija, od školskih dana do poslednjih trenutaka života. Vlado je uvek bio uz njega, ne samo kao saradnik, već i kao brat po duši.

• I u danima kada se bolest već opasno približila, Halid nije odustajao od svojih svakodnevnih navika. Svako jutro je započinjao jednostavno – čašom tople vode, belim lukom i osmehom. Govorio je da ga taj skromni ritual održava vitalnim i bistrim. Posle toga bi svratio do svoje benzinske pumpe i motela, mesta koja su bila deo njega. Bio je ponosan na to što je svojim rukama i trudom stvorio nešto trajno. Iako je imao mnogo poslovnih obaveza i kredita, nikada nije gubio elan. Voleo je da radi, da planira i stvara, uveren da rad održava duh mladim.

Halid nije bio samo muzičar; bio je preduzetnik, domaćin, prijatelj, čovek od reči. Ulagao je u nekretnine, pomagao drugima, gradio i obnavljao objekte po Bosni i Hercegovini i na moru. Često je znao reći da mu najveće bogatstvo nisu vile ni automobili, već ljudi koji ga iskreno vole. I upravo ta ljubav okruživala ga je i u trenucima kada je bolest počela da uzima danak.

• Sve je počelo gotovo neprimetno, slučajno. Na jednom od rutinskih pregleda, lekar je uočio promene na jetri. Iako je Halid u ordinaciju došao da bi pratio suprugu Sejdu, ispostavilo se da je i njegovo zdravlje ugroženo. Nakon dodatnih analiza dijagnoza je bila jasna — rak jetre. Bio je to udarac koji bi mnoge srušio, ali on nije dozvolio da ga strah savlada. Nastavio je da radi, da planira, da razmišlja o svemu kao i ranije, odlučan da ne dopusti bolesti da definiše njegov život.

Njegova porodica je učinila sve da mu pomogne. Sin Dino se neumorno raspitivao o terapijama, kontaktirao klinike u inostranstvu, tražio načine da ocu produži i olakša život. Halid je hrabro prihvatao sve tretmane, s osmehom i zahvalnošću prema lekarima koji su mu ublažavali bolove. Nikada se nije žalio. I kad su lekari rekli da više nema nade, on je nastavio da govori o planovima — o novom projektu, o pesmi koju je hteo da snimi, o ljudima kojima je želeo da pomogne.

• U bolničkoj sobi, u trenucima tišine, znao je pričati o detinjstvu, o selu i majci, o prvim nastupima i ljubavi prema muzici. Njegovi prijatelji kažu da se nije plašio smrti, već da ga je više brinulo kako će se porodica nositi sa gubitkom. Govorio je da ne želi suze, već pesmu i sećanje. Do poslednjeg dana ostao je čovek koji daje snagu drugima, iako je sam bio iscrpljen.

Njegov poslednji nastup, u Banjaluci, 15. avgusta 2025. godine, bio je više od koncerta. Bio je to oproštaj sa publikom, ali niko tada nije znao da je poslednji. Iako je bio vidno slab, izašao je na binu i pevao kao nekad, s dušom. Publika je plakala, a Halid se samo blago smešio. Rekao je tada: „Dokle god imam glas, pevaću za vas.“ Samo nekoliko nedelja kasnije, bolest je uzela svoj danak. Nakon 53 dana borbe u bolnici, 7. oktobra, u svojoj 72. godini, Halid Bešlić je mirno preminuo.

• Otišao je tiho, bez pompe, kao što je i živeo — dostojanstveno i sa osmehom. Njegov odlazak ostavio je prazninu, ali i neizbrisiv trag. Ljudi su ga pamtili ne samo po pesmama koje su postale deo života mnogih generacija, već po toplini kojom je zračio. Bio je simbol dobrote, čovek koji je znao da se raduje sitnicama, da sasluša, da pomogne bez očekivanja.

Danas, kad se spomene njegovo ime, ne priča se samo o pevaču, već o čoveku koji je znao da živi punim srcem. Njegova snaga, humanost i jednostavnost ostale su deo kolektivnog sećanja. Halid Bešlić je otišao, ali pesme koje je ostavio i lekcije koje je živeo — o istrajnosti, ljubavi i ponosu — nastaviće da traju, kao tihi podsetnik da pravi ljudi nikada ne odlaze zauvek.