Udovica pokojnog muzičara otkriva da je suočila sa finansijskim izazovima nakon gubitka supruga. Ljubiša Stojanović Luis, čuveni pevač, tragično je preminuo u 59. godini, 31. jula 2011. godine, ostavljajući iza sebe troje dece i suprugu Silvanu. Iako je Luis postigao ogroman muzički uspeh i stekao značajno bogatstvo, njegova udovica Silvana Stojanović se u jednom periodu života suočila sa izazovima i živela sa decom u teškoćama. Silvana, majka Andreja, Sergija i Ele Mite, javno je zatražila pomoć od države i drugih institucija kako bi prevazišla nerešive finansijske probleme, suočavajući se sa prvim teškoćama dve godine nakon pevačeve smrti.Dok je Luis bio živ, Silvana je obavljala funkciju kreativnog direktora u njegovom studiju. Odlučivši da započne sopstveni poduhvat, 2008. godine otvorila je vrtić neposredno pored porodične kuće. Međutim, nakon što je muzičar pretrpeo fatalnu saobraćajnu nesreću, bila je primorana da privremeno obustavi svoj posao. Preostali prihodi nisu bili dovoljni za izdržavanje četvoročlane porodice, što je označilo početak njene borbe.
“Svesnost o stvarnosti počela je da se javlja u septembru 2013. kada sam shvatila da moram zatvoriti predškolsku ustanovu, koju sam vodila kao vlasnica i direktorka. Tokom dve godine, koliko je trajao moj izlazak iz emotivnog haosa, posao se potpuno urušio. Naišla sam na nerešive egzistencijalne probleme, ostavši sa troje dece, bez redovnih prihoda, suočena sa kreditima, dugovima i osnovnim životnim potrebama. Tada sam osetila veliki pritisak. Podnela sam zahtev za porodičnu penziju krajem 2011. godine, zbog koje su naša deca imala pravo. Međutim, suočila sam se s poreskim dugom na ime pokojnog supruga, što je pokrenulo niz komplikacija između PIO fonda i poreske uprave. U procesu sam se izgubila nakon službene odluke o odbijanju penzije, uprkos svim naporima da na regularan način pronađem rešenje. Ponovno postavljanje pitanja o nasleđivanju očevog duga od strane dece dovelo me do zaključka da je to teško ostvariv cilj, uprkos svim mojim zalaganjima i pokušajima.”
“Objasnili su mi da ne moram vratiti dug ako ne zatražim penziju, ali istovremeno ukazujući da, ako se usudim da je zatražim, pokrećem lavinu pitanja na koja nema logičnih odgovora, jer je državni interes iznad svega. Savetovali su mi da sačekam nekoliko godina, jer se možda nešto promeni u sistemu, možda dug zastari, možda… Trebalo mi je određeno vreme da shvatim kako sam postala socijalni slučaj. Iako su sve činjenice ukazivale na to mnogo ranije, nije bilo lako to svesti u glavi. Počela sam komunikaciju sa Sekretarijatom za socijalnu pomoć i zaštitu, odobren mi je dečji dodatak na godinu dana u iznosu od 10.000 dinara mesečno za troje dece! Sledeće godine, kada sam obnavljala zahtev, konstatovano je da na to nemam pravo, jer sam vlasnik pravnog subjekta koji je 2014. godine i dalje u stanju mirovanja. Tada sam, dokazano bez prihoda, i dalje bila samohrani roditelj s troje dece. Rekli su mi da uložim žalbu na koju i danas čekam odgovor od Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Na nagovor prijatelja koji tamo rade, na kraju mi je rečeno da je žalba loše sročena, iako mi je u njenom sastavljanju pomogao lično referent Sekretarijata za socijalnu pomoć i zaštitu.” U međuvremenu, Silvana je uspela da prevaziđe krizu. Period nakon smrti Luisa bio je izazovan za nju i njenu decu, a neko vreme su živeli od socijalne pomoći. Pitali smo je da li se slična situacija desila tokom trajanja pandemije. “Na neki način sam uspela da izađem iz te situacije. To je sada prošlost, a što se tiče korone, bilo je kao što je bilo, isto kao i za sve druge.”
