Prošlog meseca, kada sam konačno dobio svoj stan nakon godina deljenja prostora sa roditeljima, mama mi je iznenada zatražila da se useli kod mene…..
Rekla je da je usamljena i da joj je potrebna pomoć. Bio sam presrećan što sam napokon osamostaljen, nakon tolikih godina života u istom stanu sa njom, a sada je ona želela da se preseli kod mene.
Počeo sam da razmišljam o tome, ali sve je bilo pomalo zbunjujuće. Oduvek je govorila kako voli svoj prostor, a sada je tvrdila da je usamljena? Moguće da mi je stvarno potrebna, ali i dalje nisam bio siguran.
S obzirom na sve što sam prošao da bih se preselio u svoj stan, bio sam pomalo sklon da zadržim svoju slobodu i nezavisnost. Možda je to bio trenutni osjećaj ili samo reakcija na to što sam napokon postao samostalan, ali pomislio sam da bi mogla da se snađe i bez mene.
- Tog istog dana me je u panici pozvao rođak. Njegov glas je bio pun straha: “Nemoj da joj dozvoliš da se useli! Lagala je.” Srce mi je brže počelo kucati. Šta to znači? Zašto bi mama lagala? Rođak mi je rekao da ona zapravo želi da ostane kod mene, ne iz razloga što je usamljena, već zato što je pronašla neku pogodnost u tome da bude u mom prostoru. Smirivala me je pričama o tome kako bi se osećala bolje u mom stanu, ali u stvarnosti – da je stvarno želela da se preseli iz osećaja tuge, možda bi to već ranije pitala, a ne čekala da napokon dobijem svoj prostor.
Nisam mogao da verujem šta čujem. Celo vreme sam mislio da joj je potrebna emocionalna podrška i da ne želi da ostane sama, ali sada sam shvatio da je njena “usamljenost” samo izgovor. Rođak mi je rekao da je ona već mnogo puta ponovo otkrila stari komfor života u zajednici, i da je svestan da mama preferira situaciju u kojoj je neko u njenoj neposrednoj blizini, čak iako je već odrasla osoba. Osećao sam se kao da me je neko udario u stomak.
- Odluka je bila teška, ali morao sam doneti racionalnu odluku. Da, mama je zaslužila ljubav i pažnju, ali nisam mogao da nastavim da obavljam sve za nju. Moram biti odgovoran za svoj život, kao što je ona bila za svoj. Iako nisam želeo da budem okrutna osoba, nisam mogao da dozvolim da njeni problemi utiču na moju sposobnost da živim život kakav želim.
U sledećim danima mama je nastavila da mi šalje poruke, pokušavajući da se opravda, govoreći kako nije imala loše namere, ali jednostavno nije znala kako da se nosi sa promenama u svom životu. I dalje je tvrdila da želi samo društvo. Moje srce je bilo pomešano – s jedne strane sam želeo da je podržim, ali s druge strane, znao sam da bi me ovakvo ponašanje ograničilo.
Na kraju sam odlučio da razgovaram s njom. Rekao sam joj da se možemo viđati, ali moram da nastavim da gradim svoj život i imam prostor za sebe. Razgovor je bio emotivan, ali iskren. Shvatila je moju odluku, iako nije bila sretna. Međutim, odlučila je da se okrene novim prijateljstvima i pronađe druge načine da se nosi sa usamljenošću. U tom trenutku, obe strane smo se oslobodile opterećenja, a ja sam nastavio da izgrađujem svoj život.
- U tom procesu sam naučio mnogo o granicama, potrebama i o tome kako biti ljubazan, ali i postaviti svoje zdravlje i sreću na prvo mesto. Iako ljubav prema roditeljima ne treba da ima granica, uvek moramo paziti da ne izgubimo sebe u procesu brige za druge.
