U današnjem članku vam pišemo na temu ljubavi, bola i preživljavanja kroz generacije, ispričanu kroz životnu priču Mikija Jovičića ,u nastavku više….
– poznatog tekstopisca koji je napisao gotovo dve hiljade pesama, i njegove ćerke Olge, žene koja je iz najdubljih tragedija uspela da pronađe snagu za novi život.
Ovo nije priča o slavi i estradi, već o ljudima koji su voleli do kraja, pa zbog ljubavi i patili do dna.
- Miki Jovičić bio je čovek koji je rečima znao da pretvori tugu u umetnost. Na njegovim stihovima Šaban Šaulić je gradio karijeru, a publika je plakala uz pesme koje su nastajale iz Mikijevog srca. Iza te poezije krila se duša puna rana. Tri puta se ženio, i svaka njegova ljubav bila je i blagoslov i prokletstvo. Bio je strastven, romantičan i zaljubljive prirode, uvek spreman da voli do poslednjeg daha.
Iz prvog braka imao je sina Zorana, iz drugog ćerku Olgu sa pevačicom Zoricom Dimov, a iz trećeg braka sina Stefana. Sa Zoricom je delio ne samo ljubav, već i scenu – bio je njen oslonac i autor mnogih pesama koje je snimila. Ipak, iako ju je obasipao podrškom i nadom, morao je da prizna da Zorica neće postati zvezda, što je bio početak njihovog kraja. Povređena, otišla je od njega, odnevši i decu.
- Slomljen, Miki je tada dao intervju u kojem je priznao da više ne vidi smisao života bez porodice. Samo mesec dana kasnije pokušao je da sebi oduzme život, ali je spašen u poslednjem trenutku. Nakon godinu dana, Zorica se vratila, zajedno sa decom. Pomirenje je bilo emotivno i puno nade. Tada je napisao jednu od svojih najlepših pesama – “Ti si lek za moju dušu”, pesmu o ljubavi koja leči i kad više ničega nema.
Nažalost, sudbina nije imala milosti. U saobraćajnoj nesreći 1993. godine, Zorica je poginula, dok su Miki i njihova ćerka Olga preživeli. Od tog trenutka, Mikijev život postao je borba sa tugom. Na groblju u Požarevcu, gde je Zorica sahranjena, komunalci su ga često nalazili kako spava na njenom grobu. Njegova duša više nije pronalazila mir.
- Ubrzo je sreo pevačicu Vanju, ženu koja ga je podsetila na pokojnu suprugu. Oženio ju je, i iako su mnogi govorili da traži senku prošle ljubavi, Vanja mu je podarila sina Stefana. Ipak, samo mesec dana pre nego što se dete rodilo, Miki je preminuo od srčanog udara. Imao je tek 46 godina. Umro je tiho, u snu, s osmehom na licu, kao da je znao da se njegov put završava.
Njegova ćerka Olga Jovičić, koja je tada imala jedva jedanaest godina, ostala je bez oba roditelja. Sudbina nije štedela ni nju. Život ju je vodio kroz mnoge bolne faze – od gubitaka, porodičnog nasilja, do najtežih trauma koje bi mogle slomiti i najjače. Ipak, Olga je iz svega izašla sa neverovatnom snagom i verom u Boga.
Govoreći o detinjstvu, opisala je oca kao nežnog, romantičnog čoveka koji joj je pisao pesme i budio je stihovima pored jastuka. Kaže da je bio “heroj koji je voleo više nego što je život dozvoljavao”. Nakon majčine smrti, tata je pokušavao da joj pruži sve – punu kuću ljubimaca, osmeh i sigurnost – ali ga je tuga polako razarala.
Olga se, nakon njegove smrti, suočila s novim tragedijama. Brat Zoran postao joj je staratelj, ali njihov zajednički život pretvorio se u pakao kada se u kuću uselila starija žena – nekadašnja porodična prijateljica. Ta žena, koja je tvrdila da ju je „iz ljubavi prema Olgi“ napustila sopstvenu porodicu, pretvorila se u zlostavljačicu. Olga je trpela fizičko i psihičko nasilje, a brat je, slomljen i zbunjen, ćutao.
- Kasnije je, bežeći od nasilja, otišla kod rodbine u Makedoniju, a zatim u Crnu Goru, verujući da će tamo pronaći mir. Umesto toga, doživela je strašan zločin koji je obeležio njen život. Bila je žrtva nasilja i izdaje od ljudi kojima je verovala. Ipak, u najtežem trenutku, okrenula se veri i pronašla u sebi snagu da preživi.
„Vera me je spasila, jer kad više nemaš nikog, ostaje ti Bog“, rekla je kasnije. Dugo je lečila rane, spavala ispod kreveta od straha, i godinama se borila sa anksioznošću i noćnim morama. Ipak, nije odustala od života. Počela je da pomaže drugima, verujući da se bol može pretvoriti u misiju.
Danas, Olga je majka i supruga, žena koja je posle svega pronašla mir. Nakon brojnih dijagnoza i reči lekara da neće moći da ima decu, čudo se dogodilo – rodila je sina Mihaila. To dete, kaže, simbolizuje sve ono što je izgubila i ponovo pronašla.
- Njena životna priča nije priča o žrtvi, već o snazi, oproštaju i ljubavi. Iako je kroz detinjstvo nosila težinu tragedija, odrasla je u osobu koja želi da pomaže deci bez roditelja, jer zna koliko boli usamljenost.
Sudbina Mikija i Olge Jovičić pokazuje da najveće pesme ne nastaju iz sreće, već iz borbe. Miki je kroz stihove ostavio ljubav u nasleđe, a njegova ćerka tu ljubav prenosi dalje – ne kroz muziku, već kroz život.
- U svetu koji često slavi uspeh, njihova priča podseća da je prava umetnost – preživeti, oprostiti i nastaviti dalje
