Donosimo Vam jednu emotivnu priću o životu,porodici,odnosima ,više u nastavku…
Bio je dan oblačan i kišan, a težina vazduha činila je sve još melankoličnijim. Na groblju su se mešale tugaljive pogrebne pesme i šapati ljudi koji su došli da isprate moju majku. Stajala sam pored kovčega, ukočena i spokojna, čekajući trenutak kada će se pojaviti ona – moja sestra. Bila je ta koja mi je pre šest godina oduzela ljubav mog života, muškarca u kojeg sam verovala i s kojim sam planirala budućnost.
Konačno je došla. Obučena u crninu koja je više ličila na modnu reviju nego na tugu, sa hladnim osmehom koji je oštrio vazduh oko nje. Na ruci joj je sijao dijamant, a pored nje stajao je on — čovek kog sam volela, ali koji je sada postao njen trofej. Marko, moj bivši verenik, bio je uz nju, a u njegovim očima nisam mogla da prepoznam ljubav koju je nekada imao prema meni.
„Još uvek sama, Jesika?“ šapnula je sestra kad je prišla, njen glas dovoljno tih da samo ja čujem. „Još uvek skupljaš mrvice dok ja imam sve?“ I dok su njene oči sijale od zadovoljstva, činilo se kao da je njena sreća zasnovana na mojoj patnji. Ali ono što nije znala, i što nikada nije mogla da predvidi, bilo je da sam već pronašla sreću.
Taj neko je stajao među prisutnima, čekajući trenutak da mi se pridruži. To je bio Dan, muškarac koji je znao sve o meni, sve moje nesigurnosti i tuge, ali i sve moje snove i nade. On je stajao uz mene, a svojim prisustvom mi je davao snagu da izdržim sve. Držeći ga za ruku, osetila sam kako sve što je bilo važno do tog trenutka postaje nebitno. Kada sam ga povukla ka sebi i krenula prema sestri, nisam mogla da ne primetim kako su njene oči počele da se šire, kako je njen osmeh izbledio, a njeno lice pocrvenelo.
Stajali smo pred njom, a njene usne su se tresle, ali reči nisu izlazile. Nikada nisam videla sestru tako izgubljenu, tako nesigurnu, kao da je ceo njen svet počeo da se ruši. Dan mi je stisnuo ruku čvršće, osećala sam njegovu tišinu, ali i snagu koja je iz njega izlazila.
„Jesmo li spremni?“ prošaptao je, a njegove reči su zvučale glasno u tišini. Marija, moja sestra, pokušala je da se oporavi, ali bilo je jasno da više nije ona ista osoba koja je nekoć hodala kroz život bez trunke kajanja.
„Ti… ti si s njim?“ upitala je, njen glas zvučao je kao da je bačen u ponor. Ali ja nisam osećala gnevu, samo mir. Polako sam se okrenula ka njoj, gledajući je sada drugačijim očima. „Da, Marija. Ovo je Dan. Moj muž.“
Pogledi svih prisutnih su se okrenuli prema nama, a svi su šaptali, ali ti šapati su bili daleki, kao šum talasa na obali. Ni Marko, njen muž, nije mogao da se nosi sa trenutkom. Njegovo lice bilo je bledo, a pogled spušten ka zemlji. Kao da je znao da je prisutan u nečemu što ga je prevazišlo, nešto u što nije mogao da se uklopi.
„To je nemoguće,“ reče Marija, pokušavajući da se vrati u svoju ulogu. „On… on nije ništa u poređenju sa Markom. Jesika, da li stvarno misliš da si pobedila?“
„Ne,“ odgovorila sam mirno, s blagim osmehom na licu. „Nisam mislila na pobedu. Mislila sam na sreću. A ti si je zamenila za dijamante i privid moći. Ja sam je pronašla u čoveku koji me gleda onako kako Mark nikada nije znao da me gleda.“
Dan je tada napravio korak napred, dok je Marija stajala ukočena, ne verujući svojim očima. Njegov glas je bio miran, ali odlučan: „Marija, možda te ne znam, ali znam dovoljno. Ljudi koji gazite tuđu sreću nikada ne mogu da pobede. Imate prsten, imate kuću, ali nemate mir. Nemaš srce.“
Njena boja lica se promenila, a oči su joj prelazile sa mene na njega, pokušavajući da pronađe neku pukotinu u našoj priči. Ali nije je bilo.
Kiša je počela da pada još jače, a ljudi su se povukli pod kišobrane. Sveštenik je počeo da izgovara poslednje reči obreda, ali ja nisam pomerila pogled. Bilo je to vreme da se pozdravim sa prošlošću.
„Znaš šta je najgore, Marija?“ upitala sam je, glasno dovoljno da svi prisutni mogu da čuju. „Mislila si da ćeš me slomiti zauvek. Ali tvoj najveći poraz je upravo to što stojim ovde, srećna, dok ti ne možeš da sakriješ strah u sopstvenim očima.“
Njene usne su se pomerile, ali reči nisu izlazile. Samo je povukla Marka za ruku, bežeći od pogleda svih prisutnih.
Gledala sam kako odlaze, i nisam osećala nikakvu pobedu. Osećala sam samo olakanje. Više nisam bila deo njihovih igara, njihovih laži, njihove zavisti. Bili su prošlost. Dan me je privukao k sebi i poljubio u čelo. „Gotovo je,“ šapnuo je.
„Ne,“ odgovorila sam tiho, gledajući ka grobu svoje majke. „Tek sada počinje.“ I dok je kiša počela da se smiruje, prvi zraci sunca su probili oblake, kao da i samo nebo potvrđuje da posle tame dolazi svetlost.
