Marek je polako hodao po pustom plaži, osjećajući mekani pesak pod nogama i slušajući smirujući šum talasa……
Zalazak sunca bojao je nebo u zlatno-narandžaste tonove, a lagani vetar mu je igrao kroz kosu. Ovaj trenutak mira bio je sve što mu je trebalo.
Često je dolazio na ovu obalu da pobegne od buke grada, da se osami i razmišlja o sebi, o životu, o svim onim stvarima koje su mu prolazile kroz glavu dok je jurio kroz svakodnevne obaveze.
- Dok je tako hodao, pogled mu je privukla scena na samoj obali. Tamo je stajao mali dečak, možda pet godina, koji je pažljivo okretao stare satove u rukama. Gledao ih je s tolikom posvećenošću, kao da pokušava da se seti nečega veoma važnog. Marek je zastao, a srce mu je na trenutak stalo. Satovi koje je dečak držao u rukama bili su neobični. Bila je to ta ista kolekcija satova koju je pre dvadeset godina poklonio svom sinu. Stari, pomalo istrošeni satovi, ali u njih je bilo mnogo više od običnog vremena – bilo je tu sećanje, ljubav, obećanje.
Marek nije mogao da veruje. Sagnuo se prema dečaku i tiho ga upitao:
— Odakle ti ovi satovi?
Dečak je podigao oči prema njemu. U njegovim očima bilo je nečega ozbiljnog, nečega dubokog, kao da je u svom malom srcu nosio mudrost koja nadmašuje godine. Ipak, odgovorio je mirno:
— Od tate.
Marek je stajao par trenutaka, gledajući ga, a onda je polako upitao:
— Od kog… tate?
Dečakov odgovor bio je jednostavan, ali su te reči bile kao udarac u Marekovo srce:
— Ove satove mi je nekada poklonio moj deda — njegov otac. Rekao je: „Šta god da se desi, uvek ću biti uz tebe.“
Marek je osetio kako mu se srce steže, kao da ga je prošlost zgrabila za grlo. Setio se da je pre dvadeset godina, dok je još imao sina, poklonio te satove njemu, kao simbol obećanja. Obećanja da će biti tu, da će biti uz njega bez obzira na sve. Ali tada, kada su se stvari zakomplikovale, kada je njegov sin nestao, to obećanje je postalo samo uspomena.
Marek je polako sagnuo glavu, a onda tiho upitao:
— Gde ti je tvoj otac?
Dečak je pomalo tužno pogledao u more pre nego što je nastavio svoju priču:
— Kada je moj tata bio mali, skoro se udavio. Talasi su udarali u čamac, voda je ulazila u oči i usta, jedva se održavao na površini. Spasili su ga skromni ljudi, prihvatili ga i brinuli o njemu. Postali su njegova porodica, ali on nikada nije prestao da čeka svog oca. Svaki dan je nadao se da će ga pronaći. Ceo život je čuvao ove satove kao sećanje na obećanje koje je nekada čuo.
- Marek je stajao u tišini, gledajući dečaka i njegove sate. Bio je to trenutak prepun emocija, trenutak u kojem su se sudbine dve porodice povezale, iako nisu ni znale za to. Marek je znao da se ispred njega nalazi više od dečaka s dragocenim satovima. On je nosio u sebi priču o ljubavi, čekanju, nadi, i o obećanju koje nije moglo da se zaboravi.
Dečakov otac, Marekov sin, nikada nije prestao da traži svog oca. Ni nakon godina, ni nakon svega što je prošao, nije odustao. Nikada nije prestao da veruje da će ga pronaći. Marek je osetio kako ga preplavljuju osećanja krivice, tuge i gubitka. Da li je mogao da uradi nešto više? Da li je mogao da bude uz svog sina dok je čekao, da mu bude ohrabrenje, kao što je obećao?
- Tišina koja je nastala bila je gotovo opipljiva. Marek je polako prišao dečaku i nežno mu uzeo satove iz ruku. U tom trenutku, njihova sudbina je postala nerazdvojiva. Satovi su sada pripadali njemu, ali kroz njih je bilo nešto mnogo važnije – to je bila priča o ljubavi, o gubitku, o tome kako se prošlost nikada ne može potpuno izbrisati, i o tome da obećanja, ma koliko bila teška, ostaju zauvek.
Marek je, sada s dečakom na plaži, shvatio nešto što mu je bilo jasno tek sada: ponekad je sve što možemo da uradimo jednostavno čekati i verovati u obećanje koje smo dali, jer ljubav, ona prava, uvek nađe put, čak i kroz najteže trenutke.
