Širom svijeta postoji obilje priča sličnih ovoj, koje jasno ilustruju koliko je granica između uspeha i propasti zapravo suptilna. Ovdje se posebno osvrćemo na ljude koji su nekad bili u stabilnoj finansijskoj situaciji, ali su za veoma kratko vreme doživeli finansijski kolaps.Preko tri decenije, Nikola Vranić, izuzetan baletan poznat po svojim elegantnim pokretima, očaravao je publiku i osvetljavao scenu svojim talentom. Međutim, usledio je niz neželjenih događaja koji su njegov nekada srećan i uspešan život pretvorili u pravu noćnu moru. Do 2017. godine, zatekao se u situaciji da je bez krova nad glavom, lutajući ulicama Beograda kao beskućnik. Mnogi su možda prošli pored njega ne prepoznajući u njemu veličanstvenost nekadašnjeg umetnika. Njegova neverovatna životna priča zaintrigirala je ljude iz filmske industrije, inspirišući stvaranje filma “Beskućnik Dendi”, kinematografskog dela koje odražava njegovu neobičnu sudbinu. „Ja sam Nikola Vranić, rođen u šarenom Beogradu 1969. godine. Danas mi dom predstavljaju gradski trgovi, prolazi i povremeno parkovske klupe tokom prijatnih sezona. Život na ulici postao je moja svakodnevica, koja, moram priznati, donosi svoje teškoće.“ Ove reči izgovara čovek obučen u stilizovano odelo, sa kravatom i delikatnim cvetom na reveru, te pažljivo složenom maramicom u džepu. Možda ga se sećate kao osobe s kojom su mnogi od nas delili trenutke na beogradskim ulicama tokom jednog televizijskog intervjua na TV Prva.Postojali su periodi kada sam dugo bio bez hrane. Živeti na ulicama moga rodnog grada predstavlja fascinantno iskustvo, iako može biti veoma sumorno, posebno kada su džepovi prazni. Zbog toga bih ponekad ostao bez jela dva do tri dana.
Do decembra 2017. godine, sve je teklo bez većih problema, kako je Nikola naveo pre dve godine. Uprkos životu bez stana, Nikola se nikada nije odrekao svoje posvećenosti urednom izgledu. Za prolaznike je bilo skoro nemoguće prepoznati njegove životne okolnosti, zahvaljujući njegovoj sofisticiranosti i eleganciji koju je iskazivao kroz svoj odabir odeće.Moje vlasništvo svelo se na telefon i jedan mali ormar koji obuhvata tri do četiri jakne, nekoliko košulja i par hlača. Nositi zimske cipele na 30 stupnjeva može izgledati neobično, ali to je sve što posedujem. Štedim za kupovinu sandala koje bi bile prikladnije za ovo vreme. Većinom se oslanjam na usluge hemijskog čišćenja za održavanje svoje garderobe. Zamolio sam dve prodavnice da sačuvaju neke stvari za mene, tako da kada skupim dovoljno novca, mogu da preuzmem košulju ili jaknu. Ovo je Vranić podelio sa nama ranije. Svoju umetničku karijeru započeo je pre tri decenije, ali se nakon teške porodične tragedije našao na samom dnu. Odlučio je da proda svoj stan, ali je nažalost, vremenom potrošio sav novac i ostao bez zaposlenja. “Balet je bio moj život. Prihodi su bili redovni, posebno tokom premijera ili gostovanja u gradovima poput Zagreba i Sarajeva, gde su nam davali dnevnice. To je kao ona rečenica iz pesme ‘Naše majke, naši očevi, blagosiljaju nas novcem.’ Živeo sam udobno, bez preterivanja, i nikada mi ništa nije falilo.” Iako se danas manje posvećujem sviranju, i dalje iskoristim svaku priliku da nastupim kad god se ukaže. Jedanput sam se okušao u pantomimi u javnom prostoru, ali moj performans je brzo bio uklonjen sa ulice. To je jednostavno dio života, u kojem su promene stalne i ništa ne traje večno. Ovaj osećaj odjekuje sa bitom “Prve”. Donacije koje su mi pojedinci velikodušno davali, bilo da su to bili novčići u moju beretku ili trenuci razgovora sa mnom, čine osnovu mog preživljavanja. Te oštre suprotnosti koje oblikuju moju svakodnevicu poslužile su kao moćna inspiracija za reditelja Jugoslava Nikolića, podstaknuvši ga da snimi film “Beskućnik Dendi”.Redatelj je duboko svjestan izazova s kojima se suočavaju slobodni umjetnici. Njihova situacija često ostaje nezapažena od strane države koja im pruža ograničenu podršku, a i šira zajednica ne prepoznaje svakodnevne teškoće s kojima se ovi pojedinci suočavaju. Nikola, redatelj, otvoreno priznaje da je bilo trenutaka kada je osjećao samosažaljenje. Postojao je period kada je njegov izgled bio neuredan, s zapuštenom kosom i bradom, podsjećajući na one koji su proveli godine živeći na ulici.
To je trajalo sve do jednog presudnog jutra kada je odlučio da više ne može podnijeti svoj odraz i krenuo je u potragu za promjenom. Potom je sasvim slučajno otkrio brijačnicu, pravo malo utočište u središtu gradske vreve. Nakon posjete brijačnici, uputio se prema kazalištu, mjesto koje povremeno posjećuje zahvaljujući ljubaznosti osoblja koje mu dopušta uživanje u predstavama ili zahvaljujući karti koju mu pokloni prolaznik. Izražava veliku zahvalnost prijateljima koji mu pomažu naći posao ili mu pruže nešto novca. Upoznao sam Nikolu Vranića 1996. godine, dok smo oboje bili članovi kazališta pokreta “Mimart”. Nikola je izuzetan pojedinac s iznimnim ljudskim i umjetničkim kvalitetama, koje samo naglašavaju teškoće koje trenutno prolazi. Fascinantno je to, posebno s obzirom na to da ga nisam vidio gotovo deset godina. Iako je poslednjih pet godina života proveo kao beskućnik, uspeo je zadržati svoje dostojanstvo i odbija se prikloniti prosjačenju. Ovo potvrđuje i Ivana Zonjić, koja svedoči o brojnim pozitivnim iskustvima koja je Nikola doživeo čak i tokom života na ulici.
