Bilo je to u jesen 1966. godine kada je, naizgled, običan dan pretvoren u noćnu moru za male ljude i njihov grad. ….
Ivan Smirnov, sedmogodišnji dečak, još je bio nedeljni heroji, hrabar i odvažan, uvereni da je svet na njegovoj strani.
Teškog koraka otišao je iz škole, prolazeći kroz iste ulice, istim putem, bez straha. Nikada nije stigao do svog doma.
Njegovi roditelji, umorni od rada, nisu ni pomislili da nešto nije u redu dok sunce nije počelo zalaziti. Kad je Ivan ostao bez odgovora na zvonce, kada su ulice bile puste, strah je tiho ušao u njihove domove. Ubrzo su svi postali deo potrage. Ubrzo je i grad postao mesto ispunjeno brigom, a onda i tjeskobom. Porodica Smirnov se više nije sastajala za večerom. Život je postao tišina.
- Tih dana, svi su postali nesvesni da je tišina postala njihova svakodnevica. Policija je pretraživala svaku pukotinu. Patrole su kružile, a ljudi su pretraživali svaku senku. Grad se, kao i svi gradovi, povukao u noćne misterije. U danima koji su usledili, nešto je bilo strašno jasno. Ime malog Ivana bilo je šaptano sa strepnjom. Polako je nestajala nada. Pričalo se da su prošle generacije nestale u beskonačnim godinama, da su u arhivama živeli samo tragovi, nevidljivi za oči, proždirani sumnjom i tjeskobom.
I dok su deca tog grada rastla, tražeći odgovore koji su zauvek bili izgubljeni, priča o Ivanu Smirnovu bila je samo priča za starije. Razgovori o njegovom nestanku postali su tako daleki, kao da se i on sam povukao u zaborav. Samo su poneki stariji znali reći: „Setićeš se ti kad odrasteš. Ivan je bio kao tvoji snovi. A onda ga je zagrizao svet, sve se raspalo.“
Međutim, tih pedeset godina kasnije, u 2016. godini, neočekivana stvar se dogodila. Renoviranje stare biblioteke – zgrada koja je godinama stajala kao znak prolaznosti, iako svi znaju da takve stvari imaju sposobnost da čuvaju tajne – donelo je neočekivani obrt. Radnici su čekali da se sve popravke završe, ali tada je čekić probio cigleni zid. Prašina i paučina zalepršali su u vazduhu, a tišina je, u tom trenutku, postala nevjerojatno glasna.
- Oni koji su stajali oko tog zidu nisu ni primetili koliko se drhtalo srce svakog od njih. Bilo je to kao da su ušli u neku vrstu neviđene prošlosti, gde je svetlost zalazila samo na tren. I onda su, u toj tamnoj niši, ugledali nešto staro, napuklo, ali tako poznato. Torba, ostarena, izbledela, ali ne i zaboravljena. Na njenoj površini, urezano slovo, ime koje je izazvalo promene na licima prisutnih: Ivan.
Torba je bila očigledno potopljena u dugi san vremena. Niko nije mogao da se seti kako je dospela tu, ali svi su znali da je ova mala torba simbol nečega što nije bilo završeno. Neki su verovali da bi se ta torba mogla vratiti sa svim odgovorima. Drugi, međutim, nisu mogli da skinu pogled sa nje. U jednoj sekundi, svi su postali deo Ivana Smirnova, kao da se sada nalazimo u trenutku kada je prošlost, konačno, dotaknuta.
- Prvi put, sve te godine patrijarhalnih šapatanja bile su prodrmane. U torbi su se nalazili tragovi prošlih života: knjiga, rukopisne beleške, smešak u prašini. Svi su čekali – čekali da Ivan, ako je ikada bio tu, izađe sa svim odgovorima. Svi su želeli da razumemo i da ispravimo taj deo istorije.
I dok su u tom trenutku ruke držale Ivana, svi su shvatili da ništa nije zaboravljeno. Ni ljudi, ni priče. Niti oni koji su otišli, niti oni koji su ostali. Jer svaka prošlost, svaki detalj, kako god delovao dalek, zapravo nosi deo nas. Ivan je ponovo postao simbol, ne samo za one koji su ga volele, već i za sve nas, koji verujemo da prošlost nikada nije nestala.
- Gledajući torbu u rukama, radnici nisu mogli da veruju u ono što su otkrili. Ova torba je bila dokaz da se sećanja ne mogu ukrasti. Iz nje su isplivala pitanja, možda i odgovori, ali ono što je bilo sigurno je da nijedna duša nije zaista nestala. Ivan je ponovo bio tu, u tišini koju su svi toliko dugo čekali.
